Tema koja ce jos dugo potresati odnose medju ljudima brdovitog Balkana. Pored svih podjela, stavarnih i nametnutih, nakon devedesetih, ucvrstila se jos jedna: ona izmedju onih koji su otisli i onih koji su ostali. Vec smo o tome pisali, ali nije lose procitati "diskusiju" koju su nedavno objavile e-Novine. ****************************
RADMILA LAZIĆ (Tekst „Emigrantika ili osvrtanje u gnevu“, objavljen u „Politici“ 2. decembra):
Čini mi se da se baš i ne možemo pohvaliti nekakvom intelektualnom emigracijom; osim u nekoliko iznimnih slučajeva ona se, bar u dvadesetom veku, nije proslavila. Za razliku od ruske ili poljske emigracije, pa i rumunske, i donekle mađarske.
Dva naučnika svetskog glasa i dostignuća, dvojica-trojica pisaca, isto toliko pesnika, jedan filmski režiser, još pokoji intelektualac neglasovitog zanimanja – to i nije neki skor za takvo busanje u grudi. Našu emigraciju činili su uglavnom oni koji su otišli trbuhom za kruhom, ili pak oni izbegli iz političkih razloga (četnička emigracija) – većina ih je bila dobrano neobrazovana, čast manjini. Otuda je do dana današnjeg ostalo da se pod dijasporom podrazumeva nekakav polupismen zadrt svet nacionalista, stalno nešto ljutih na otadžbinu. Njima se danas priklanjaju oni skorije otišli Srbi nacionalistički orijentisani. Ali i ne samo oni.
Treći talas emigracije koji je nastao posle devedesetih izgleda mnogo šarolikiji. Najviše ih je otišlo iz egzistencijalnih razloga, zbog životne nesigurnosti (rat, raspad zemlje), i profesionalne neperspektivnosti. Oni danas čine veći deo naše dijaspore. Takođe, ne treba zaboraviti nemali broj onih koji su, s pravom, dezertirali 1991-1992. i one koji su otišli na stipendije i školovanje, i nisu se vratili. Njihov odlazak doživljen je kao ,,odliv mozgova”. A oni od svega najviše žale za burekom i maminom sarmom. Pošteno! Tako su devedesete Srbiji, nažalost, donele intelektualnu emigraciju! Među njima ima i dosta umetnika, pisaca, dobrih pesnika. Koji su uglavnom nepolitični.
Osim njih postoji i intelektualno-politična emigracija, preciznije literarno-politična, koju čini nekoliko viđenijih proznih pisaca koji su otišli iz Srbije iz političkih razloga (jedan se ipak vratio, pošto je odlazio-dolazio). Kažu otišli su iz protesta (zbog nacionalizma, politike Beograda, i Miloševićevog režima). Mi koji smo ostali, iz protesta (zbog istih razloga) smo protestovali – ovde. Neki od njih pišu da su „prognanici iz vlastitog zavičaja”, pri tom ne navode ko ih je, i kako to, prognao, ali ipak od Srbije traže nacionalnu penziju, da budem maliciozna. No, biti prognanik iz sopstvenog zavičaja dobro zvuči za književnu biografiju. Samo jedan od njih je zaista dobio po glavi (kažu ne ciljano, ali ima čovek pravo na strah), pokupio se i otišao. Drugi su spakovali kofere jer se u Srbiji nisu osećali dobro i sigurno. Kao što se niko tada u Srbiji nije osećao dobro i sigurno. Napustiti zemlju iz bilo kog razloga (ekonomskog, političkog, privatnog) legitimno je pravo izbora. Rat, raspad zemlje, strah i nespokojstvo, su davali dovoljno razloga. Pa, ipak, jedno je stvar prinude (proterivanje, mobilizacija, nalog vlasti), a sasvim drugo kada to nije prinuda nego stvar izbora, svojevoljne odluke. A pokazalo se, paradoksalno, da baš oni koji nisu oterani, i naterani, iz zemlje, još uvek imaju s njom neraščišćene račune. Još uvek se osvrću u gnevu.
Imam razumevanja, napuštanje doma ili domovine (što ne mora biti identično), nikome ne može pasti lako, jer se izmešta iz poznatog okruženja, od familije, prijatelja, kulture… Nemogućnost asimilacije u novu sredinu, izglobljenost i osećaj nepripadanja su nužne posledice. Neostvareni, nepotpuni (krnji), identiteti ozbiljno su pitanje današnjih globalnih migracija. No, za ostvarene pisce to (identitet) ne bi morao biti problem, sama se kreacija protivi tome, nudi nadomeštanje prinudnih, i ličnih, osujećenosti. Pa, ipak, može biti da problem nastaje kada se s emigracijom identifikujemo, kada ona postane naš lični narativ, ili pak, naše zanimanje. Ili kada se imenicom emigrant služimo kao odbrambenim mehanizmom, pa još i oružjem protiv dojučerašnjih sunarodnika (ili samo sugrađana) – onih koji su ostali.
Ta stalna frustriranost, pizma, kivnost i ostrašćenost, posle toliko godina – kao da se ništa nije promenilo – izgleda pre jadno i za žaljenje nego što vređa. Osvrtanje u gnevu na ostavljenog ljubavnika*(,,makar” On bio Beograd), pa još i bacanje na njega krivice za izdaju** oduvek je bilo neukusno. Pogotovu ako On nema primedbe na ostavljanje. A koliko znam nema. Osim ako ne želite da mu se vratite?! Ali onda pokažite malo ljubavi.
*Aluzija na izjavu Daše Drndić da sa Beogradom ima gotovo ljubavni odnos (Očekujem da se dogodi revolucija, intervju, ,,Politika”, Kulturni dodatak, 12. novembra, 2011).
"Osećam se izdanom od ovog grada, Idem..."
***************************
DAŠA DRNDIĆ (Odgovor Radmili Lazić upućen glavnom uredniku „Politike“, 5. decembra)
Radmila, na kraju vaše paskvile zaboravili ste povući vodu, pa ću ja. Brzopotezno. Da se ne širi smrad.
Prvo, vaš tekst, nekako reminiscentan čuvenim Politikinim "Odjecima i reagovanjima" s početka 1990-tih, kukavički je uopćen, stoga ne znači ništa. "Neki" su otišli, "neki" su dobili u glavu, neki primaju nacionalnu penziju, neki su se vratili, neki "čeznu za maminom sarmom" (sram vas bilo!) i tako dalje, isprazno i šuplje ali elegantno i podmuklo "ratoborno". Ljudi imaju imena. Pa, hajdemo, Radmilo Lazić. Prozivajte i sudite poimence,"netko" će se već oglasiti u svoju i tuđu obranu.
Drugo, među onim "kategorijama" ljudi koji su otišli, zaboravljate na jednu bitnu: na one koji su ostali i ubili se, kao primjerice Bekim Fehmiu. Zašto se Bekim Fehmiu ubio?
Treće, odakle vam pravo da VI određujete što je kome otadžbina, što je kome zavičaj, da sudite tko je otišao iz protesta, iz straha, iz prinude, iz ekonomskih, ličnih, političkih itd. razloga? Ljudi imaju imena, Radmilo Lazić, i iza njihovih imena stoje vrlo osobne, posebne priče, nijedna nalik drugoj. Zato, uvredljivo je, bezobrazno i bahato, nagomilati stotine tisuća života na hrpu, kako ste vi učinili, i ugurati ih u jednu vreću, emigrantsku, ne bi li tamo šćućureni slušali vašu licemjerno amnestirajuću ili egzekutorsku presudu.
Četvrto, kažete, "mi koji smo ostali, iz protesta (zbog nekih razloga) smo protestvovali – ovde". Koji su to "mi"? Koliko je bilo tih "mi"? I kako su ti "mi" protestvovali, zbog kojih razloga? Zbog ubijanja Vukovara i ljudi u njemu (agresija JNA i srpskih paravojnih jedinica), zbog 1425 dana srpske opsade i devastacije Sarajeva i njegove populacije, zbog 8000 ubijenih u Srebrenici (pod zapovjedništvom Mladića), zbog napada na Kosovo (Srbija)? Svi na isti način? Podjednako glasno, podjednako tiho? KAKO ste "protestvovali"? O, da, i u vrijeme Trećega Reicha, neki su "ostajali i protestvovali", među njima gotovo da nije bilo Židova, komunista, Slavena. Ako jeste, letjeli su u nebo brzinom svjetlosti.
Peto. Što vi Radmilo Lazić znate o emigraciji? Dok ste "protestvovali ovde" – tamo, jeste li imali struje, vode, hrane, jeste li mijenjali boravišta, krevete, jezike, gradove, prijatelje? Jeste li možda živjeli od socijalne pomoći, prali dupeta nemoćnima u staračkim domovima, raznosili pizze po svjetskim metropolama?
O kakvoj "frustriranosti, pizmi, kivnosti i ostrašćenosti posle toliko godina – kao da se ništa nije promenilo" govorite, Radmilo Lazić? O kakvom "oružju protiv dojučerašnjih sunarodnika"? Promijenilo se, da, ali nedovoljno, a mijenjalo se loše i sporo. Osim toga, floskula "dojučerašnji sunarodnici" te dojučerašnje sunarodnike ne ekskulpira, ne amnestira od odgovornosti za dugogodišnju šutnju i sljepilo, bar ne većinu, "posle toliko godina" još uvijek.
Na kraju, s obzirom na to da jedino mene izravno apostrofirate (schmutzig i jadno, Radmilo Lazić), evo odgovora na vašu konstataciju "pa još i bacanje na Beograd krivicu za izdaju – oduvek je bilo neukusno". Da, Beograd je zakazao. Beograd je izdao vrijednosti na kojima je počeo rasti prije sto, dvjesto godina. Beograd se urušio. Beograd je 1988. potonuo u kataklizmičku septičku jamu u kojoj se dugo praćakao, pa iako se, "nešto" promijenilo, za njim se još uvijek (nažalost) vuče smrad. Smrad nacionalizma, smrad otadžbinske, zavičajne, histerične, neutemeljene lojalnosti onome što je retrogradno i zatvoreno. I, naravno da takav Beograd "nema primedbe na ostavljanje", naravno da takav Beograd želi tavoriti u svojoj dušegupki u kojoj nikakva vanjska sila neće remetiti njegov "spokoj" (čitajte Konstantinovića). Ali, postoji još jedan, doduše mali, ali ipak, Beograd, koji se sada guši pod onim velikim, i za koji vjerujem da će kad-tad izroniti.
"Osim ako ne želite da mu se vratite?" Je l se to vi meni izravno obraćate, Radmilo Lazić, ili opet uopćeno, nekima, negdje? Pretpostavljam da ste bar toliko obrazovani da znate kako je nemoguće vratiti se u prošlost. Kako Beograd od ranije, nije Beograd danas. I, pored tolikih mjesta na kugli zemaljskoj, zašto bi se danas itko bilo gdje zauvijek želio vraćati, utaboriti, ići unazad. Maminih sarmi ima svuda. Svoje svjetove nosimo u sebi.
Flush.
