VRATILA SE LULU

Lulu je nasa maca. Prije desetak godina, za vrijeme jednog od mojih, tada cestih, sluzbenih putovanja i odsustva od kuce u nasu kucu se doselila Lulu. Dobila je Jelena na poklon, tako su mi to prodavali tada, i kad sam se vratio kuci Lulu je vec bila clan porodice Canak. Nije mi bilo drago, jer nikada nisam zelio u kuci imati zivotinju vecu od kanarinca i prolaziti kroz sve probleme koje sa sobom kucni ljubimac donosi: upisano, usrano gdje treba i ne treba, dlake posvuda. Ali nase su kcerke tada vec ubijedile Biljanu da ce one brinuti o svemu. Samo da Lulu udje u kucu. Zvuci poznato? I kao sto je poznato nakon kratkog vremena skoro sve, osim one litter box ( sramota ne znam nas naziv, ali to je poveca plasticna kutija u koju se sipa specijalni pijesak i to je mackama WC), je pao nama , najvise Biljani na ledja. Ona je i popustila prva! U mom odsustvu. Inace nasa Lulu je preslatka maca. Prava nasa slatka maca avlijanerka. Evo pronadjoh i neke njene slike. Ima ona citav album slika, samo mi se na da kopati.

Prvih pola godine Lulu i ja smo se divno druzili. Najvise je voljela da legne na  mene i tako dok ja kunjam i ona kunja. Sve dok nisam osjetio da mi je kunjanje sve teze, da sve teze disem zbog blizin Lulu. Na suvo mi se zacepi nos i uz to osjetim svrab ispod nosa, po licu. Alergija. Kad sam to otkrio nastojao sam bar da izbjegavam macinu blizinu. Tuzno su zavrsavali njeni pokusaji da skoci na mene jer sam je ja morao tjerati.

I tada sam naucio lekciju o mackama. Ta nasa Lulu je uvijek, bas uvijek koristila svoj WC, osim samo u par slucajeva kada je neko zatvorio vrata koja su vodila do njenog WC-a. Ali to joj je bilo opravdano i oprosteno. Izgleda da su njoj dodijala moja odbijanja, nije shvatala zasto ja to radim , osjetila se povredjenom i jednom... to joj nikada necu oprostiti, tada i nikad vise, popisala se u moju stranu bracnog kreveta. Moju - ne Biljaninu! Mozete zamisliti moje zaprepastenje kada sam se umoran i  u polusnu spustio u svoju cistu posteljinu. Taj osjecaj mokrog u sta je uronio moj lakat, taj osjecaj smrada - nikad necu zaboraviti.  Tu noc nisam mogao naci Lulu. Sakrila se mala bestija. Znala je sta je uradila i sta bi mogla dobiti. Mi smo privremeno, do dolaska novog duseka,  preselili u drugu sobu. Istina, onaj stari je vec zasluzio da se mijenja. Lulu je to valjda osjetila. Nikad mi nakon toga nije ni pokusala skociti na prsa, kao sto je to radilo ranije.Shvatila je sve - i osvetila se. Ali i dalje je, na pristojnoj daljini od metar-dva, od mojih nogu lezala i spavala.

Slatka mackica!

Kad je Jelena odlazila od kuce, pokusala je onako neprimjetno ostaviti Lulu kod nas. Mi smo to ipak zapazili i zamolili je da ponese svoj poklon sa sobom. Ja ljepote nakon toga! Niti ne svrbio nos, niti je u kuci bilo dlaka, ni smrada. Kuca se mogla neusisavati i po dvije nedjelje - a cista. Koji je to lijep osjecaj bio nakon odlaska mile nam mace Lulu! Prodisao sam kao nakon  prestanka pusenja.

I tako godinama. Ponekad, smo posjecujuci Jelenu sretali Lulu. Ona se nesto nije posebno trudila oko nas. Ponekad samo prosla i ocesala se o nase noge. I nestala negdje na spratu. Nakon onog incidenta, kada je sve shvatila i osvetila se, ona nije pokazivala zelju za pretjeranim druzenjem sa ljudskom rasom. Sprijateljila se sa Jeleninim Tonijem i dane provodila na njegovom radnom stolu.

A onda je u njihovu kucu dosla Amelia. U pocetku Lulu je samo ignorisala. Ali kasnije, pokazuje znakove ljubomore koje iskazuje na isti nacin kako je to meni iskazala. Jelena i Toni u nevolji. Prvo sto im pada na pamet su roditelji. Oni i sluze zato da spasavaju u svakoj situaciji. I pored ljubavi koju jos osjecamo prema Lulu, Biljana i ja, vrlo odlucno odbijamo i pomisao da nam se slatka maca Lulu vrati! Jelena ocajna, zajedno sa Tonijem trazi dobru osobu koja bi nastavila brinuti o Lulu. Bilo je to prije tri - cetiri mjeseca. Ali Lulu i dalje kod njih. Jednom, onako usput, priupitam kako se Lulu ponasa. Jelena kaze, izgleda da je ljubomora prosla. Ja sretan!

Ali kao i u svakoj prici, sreca ima ograniceno trajanje. Moja je trajala  sve do prekjuce poslijepodne.

Vracam se sa posla. Udjem u kucu, a sa stepenica me pozdravlja,  mjauce i umiljava mi se Lulu.

Bojana je donijela sa svim rekvizitima koji idu uz nju. Moje kcerke smislile da im je ovo jedinstvena prilika , kada je mama u Banjaluci, znaci neprijatelj sveden na jednu polovinu, da su im sanse da skuvaju tatu vece nego ikada.

Malo su se prevarile! U petak poslije podne je nasa kuca bila popriste prilicnog psihickog i verbalnog okrsaja. U pocetku, blago ubjedjivanje i umiljavanje, obrazlaganje bezizlazne socijalne situacije mace Lulu. Kada se pokazalo da ta laka artiljerija ne pomaze, u borbu je uvedena i teska, sve do ovakve:

Bojana:" Lulu je dio porodice Canak i ona treba da umre ko nas! Ovaj dan necu nikada u zivotu zaboraviti!"

(Inace Bojana je nasa Drama Queen).

Uh, to me slomilo! Morao sam popustiti i odgovoriti:" Ni ja! Ali Lulu mora iz kuce jos danas (petak)! I ne pricam vise o tome! Dosta"

I nisam pricao.

Dok ovo kucam juce (subota), Lulu je jos u kuci! Objasnjenje je da Jelena nije kod kuce, da se njima dvjema planovi za subotu ne poklapaju ali i obecanje da Bojana sutra (nedjelja) popodne nosi Lulu, sa svim njenim rekvizitima, nazad Jeleni. Shvatile! Valjda?!

Mozda vam ovo sto pisem izgleda saljivo, ali meni to u petak nije izgledalo ni malo saljivo. Mozda bi i bilo saljivo da moje kcerke zajedno nemaju godina koliko i ja. Ovakve scene se desavaju i lakse rjesavaju kada djeca imaju polovinu godina jednog roditelja.  Da li?

Dok ovo kucam, Lulu u dubokom snu na na tepihu koji sam nedavno oprao; na metar od mene.

Ali danas (nedjelja) dok vi ovo citate ona se vraca svojoj Jeleni i ja cu prodisati.

Hocu li?!

Ipak sam ja otimista, i nadam se da moje kcerke nece citati blog jer bi im moglo pasti na pamet da sam ja ipak meksi nego sto to pokazujem.