Vrijedice. Ili ja samo sanjam...
Onima koji imaju vremena preporucujem i ovaj clanak:
http://pescanik.net/2012/11/sta-je-pogresno-u-presudi-gotovini/
*************************
Od izricanja oslobađajuće presude hrvatskim generalima osećam knedlu u grlu koju sam toliko puta osetila tokom poslednjih 25 godina. Već danima me muči. Preispitujem se, pretresam po glavi, pokušavam da analiziram. I sve mi nešto ne ide. Pitam se da li imam prava da se ne slažem s odlukom Suda? Ne znam da li je dobro ili je loše što Ivica Dačić hvali Natašu Kandić i kaže da se njih dvoje slažu u oceni presude? Mislim o tome da li ova presuda menja odnos prema ratu? Da li odnos prema, na primer, godišnjici Vukovara, treba i može da bude sada drugačiji? Da li promena sudske odluke može i sme da izmeni naš odnos prema ratnim zločinima? Rešila sam zato da se preispitujem javno i da s vama malo prodiskutujem šta je to što mi u celoj situaciji smeta.
Prvo što je tom presudom gurnuto u stranu je istorijska ocena rata. Ova presuda, zasnovana na „radijusu od 200 metara“ isključuje ideološki kontekst rata i time menja njegovo ukupno razumevanje. Odnosno, kako kažu istoričari, nije se vodilo računa o uzrocima, a mislim da se to u anglosaksonskom pravu zove motiv. To je taj ključni okvir koji omogućava da se razume zločin i utvrdi odgovornost. Posle oslobađajuće presude za akciju Oluja, gubi se ključni motiv, odnosno ideološki okvir rata koji je njegov uzrok. Rat je sada, bar što se hrvatskog učešća u njemu tiče, ostao samo odbramben i oslobodilački, kako se ovih dana uglavnom govorilo u Hrvatskoj. „Bljeskom“ i „Olujom“ su, dakle, samo vraćene teritorije koje je srpska strana zauzela u nameri da napravi, kako se to tada zvalo u Beogradu, „državu u kojoj će živeti ceo srpski narod“. Rat u Hrvatskoj bi, u tom slučaju, bio uporediv sa, na primer, napadom Iraka na Kuvajt. Tu je sve bilo jasno – jedni su bili agresori, drugi žrtve.
Problem je u tome što se jugoslovenski slučaj ne može porediti s klasičnim napadom jedne države na drugu. Na prvom mestu, bio je to rat napravljen u okviru zajedničke države, čiji cilj je bilo njeno cepanje, zauzimanje teritorija i stvaranje što čistijih nacionalnih država. Radilo se o posebnom istorijskom trenutku nastalom neposredno posle pada Berlinskog zida i rušenja dotadašnje podele sveta. Intelektualne i političke elite većine jugoslovenskih naroda ocenile su da je to idealan trenutak da, iza leđa velikim istorijskim događajima, ostvare svoje stare nacionalističke opsesije. Jedino što je bilo novo bio je kontekst kraja Hladnog rata. Sve ostalo bilo je staro, a pre svega antijugoslovenske ideologije koje su rešenje svih problema videle u stvaranju nacionalnih država. Te ideologije ljuljale su obe jugoslovenske države i dovele do njena dva krvava raspada.
Intelektualne i političke elite jugoslovenskih naroda koristile su nacionalizam da bi jačale sopstvene pozicije i gradile vlastitu moć u svom malom narodu. Spojeni sudovi srpskog i hrvatskog nacionalizma pretakali su nesreću svojih siromašnih društava, čekajući odlučujući eksperiment u kome bi, u opštoj eksploziji, istisnuli onog drugog. Ti nacionalizmi, a naročito srpski i hrvatski, negovali su jedan drugog. Decenijama su u obe sredine postojali ideolozi „konačnog rešenja“, koji su snažili jedni druge. Često su se i nalazili i crtali karte. Pisali su nacionalne programe, puštali u javnost gasove svojih otrovnih ideja. Objašnjavali su svojim narodima da su baš oni i samo oni eksploatisani u Jugoslaviji; da ih oni drugi odvajkada muče; da oni uvek najgore prođu; da mir nije dobar, jer u njemu izgube sve što su, trijumfujući u ratu, zadobili. Pisali su romane, pesme, istorijske studije, govorili sa predikaonica, držali predavanja i tribine, navijali za sportske heroje svoje nacije, zabavljali društva na slavama, pričali viceve. Pobedili su u svojim javnostima i pre nego što je došao trenutak u kome su mogli da naprave rat. U tim nacionalizmima, naročito srpskom, hrvatskom i slovenačkom, nalazio se motiv za rat. Mržnja je bila njegova prirodna ambalaža. Rat je bio plod nacionalističke grabeži i alavosti koja je gonila ka zauzimanju teritorija i čudovišnim zločinima da bi zemlja ostala samo „naša“. Bez tog konteksta rat u bivšoj Jugoslaviji se ne može razumeti. Zločini učinjeni na svim ratištima, pa i u Oluji, bili su deo tog interaktivnog delovanja nacionalizama, tog „rada“ mržnje.
Šta je sada novo u oceni rata donela presuda iz Haga? Poništavanjem prvostepene presude rečeno je da za zločine nisu odgovorni hrvatski generali, a, time, i da Oluja ne pripada opisanom složenom istorijskom kontekstu. Ako iz složenosti jugoslovenskog konflikta izbrišemo hrvatski nacionalizam kao jedan od njegovih motiva, lišićemo se mogućnosti da uvidimo da je, pored neporecive srpske odgovornosti za izbijanje rata, u njemu svako video šansu da se istakne i ostvari makar deo svojih bolesnih nacionalističkih snova. Svođenjem Oluje samo na oslobodilačku akciju, udaljavamo se od dubinskog razumevanja uzroka jugoslovenskog rata, a kad se ne razumeju uzroci onda se ni posledice ne vide dobro. I teže se mogu izbeći ponavljanja tog uzročno-posledičnog delovanja. Ako svako ne preispita svoje greške neće umeti da ih prepozna kad ponovo u njih padne.
Zbog toga se plašim političkih posledica oslobađajuće presude. Ona može da postane osnova za novi sukob. U svemu poražena Srbija, s osećanjem nedosegnute pravde, postaje problem. Po sebe, ali i sve ostale. U svojoj dubokoj frustiranosti ona klizi u samosažaljenje, samoviktimizaciju i samoizolaciju, što su idealne psihološke osnove za razvijanje agresivnosti. Inače tanko poštovanje institucija, naročito pravosudnih, sada je gotovo iščezlo. A to uvek približava društvo novoj diktaturi. Inače nevoljno prihvatanje ideje da je zločina u ratu uopšte i bilo sada može u potpunosti da nestane i da se time svako suočavanje s odgovornošću za ratove devedestih na duge staze izgubi. Tonuće tako Srbija sve dublje u bolest svog izjedajućeg nacionalizma, polako ali pouzdano gaseći mogućnosti za ozdravljenje.
Za Hrvatsku ovakva odluka suda može imati još teže posledice. Trijumfalizam koji smo mogli videti poslednjih dana budi strepnju da je slika o Oluji kao bezgrešnoj vojnoj akciji ovim zacementirana u hrvatskoj javnosti. To će bitno otežati svakome ko u hrvatskom društvu bude želeo da ponovo otvori tu temu i postavi pitanje odgovornosti za zločine. A bez toga nema stvarnog suočavanja s prošlošću i sa samima sobom. I bez toga će put do razvijenih, reformisanih, demokratskih, evropskih društava biti duži. U tom slučaju ovakav kraj rata može za Hrvatsku biti porazniji nego za Srbiju. Srbija iz svog poraza, ako hoće, može nešto da nauči. Hrvatska za učenje iz svoje pobede ima manje šanse. Pobede se, uglavnom, ne preispituju.
Što se moralnog aspekta tiče, ima se utisak da ovakva odluka suda proizlazi iz jednog starog odnosa prema ratu. U takvom odnosu prema ratu polazi se od toga da onaj koji ga je počeo i koji snosi najveću odgovornost za zločine ne može biti žrtva. Za civile koji pripadaju „odgovornoj“ strani, dakle, ne važi zaštita međunarodnog prava, prema njima je dozvoljeno upotrebiti sva sredstva. Spaljeni ljudi Hirošime bili su, po tome, legitimne mete i sami su krivi za svoju smrt. Građani Drezdena, sravnjenog sa zemljom u trijumfalističkom piru pobednika Drugog svetskog rata, bili su, kao nekakvi osuđenici, lišeni građanskih, ali i ljudskih prava. Surovo, bezočno i bezdušno proterivanje oko 12 miliona Nemaca iz zemalja pobednica takođe, u tom slučaju, ne treba da bude pravna ni moralna tema. Oni su, dakle, kao u veoma davnim vremenima, zaslužili odmazdu. „Zub za zub“, čini mi se da se to kaže. Nešto sam se nadala da je razumevanje ljudskih prava u međuvremenu napredovalo i da je svaka žrtva – samo žrtva. I da oslobodilac i pobednik nije iznad zakona. I da je reći Srbima iz Hrvatske – „ko vam je kriv“ ili, tačnije, „sami ste krivi“, ne rešava problem odgovornosti za zločin učinjen nad njima.
Sad nešto o samom Sudu u Hagu. Neki ovih dana kažu da je zadatak suda u Hagu bio da sudi zločincima i da pomirenje nije bilo u opisu njegovog posla. Ne bih se složila. Slažem se, naime, sa stavom Srđe Popovića da svrha suđenja nije samo da se kazne počinioci, već i da se uspostavi moralna ravnoteža koja je zločinom poremećena, da se pokaže da je društvo sposobno sebe da leči da bi se prema prošlosti uspostavio moralni odnos, jer „prošlost čuva vitalne resurse za obnovu sadašnjosti“ (V. Benjamin). Pored te funkcije za koju sam se nadala da će ostvariti Haški sud u postjugoslovenskim društvima, podržavala sam ga jer sam, sa stanovišta moje struke, verovala da će nam pomoći da saznamo šta se sve desilo u ratovima devedestih, da će skupiti saznanja koja će omogućiti budućim istraživačima da steknu što tačniju sliku događaja. To znanje je, za mene, put ka pomirenju. Nisam, naravno, mislila da je zadatak Haškog suda da deli nekakvu „ravnomernu pravdu“ i da, po principima bratstva i jedinstva, razreže svima isto. Nisu svi bili isti. Ali, jesam verovala da će sud sakupiti pouzdana znanja koja će pomoći zavađenim stranama da razumeju događaje i da sami krenu dalje. Pa i u pomirenje. Sada mislim da je taj sud izgubio autoritet i mogućnost da deluje u pravcu pomirenja. Ne zbog toga što je ispao politički. Gore od toga. Zato što je ispao neozbiljan. Od presude na 24 godine zatvora do oslobađajuće presude? Kao što je ovih dana u Zagrebu napisao Zoran Pusić: „ili je Raspravno ili je Žalbeno veće gadno pogrešilo“.
I da se vratim sad na pitanja s početka. Ne mislim da sam ovakvim stavovima prešla na stranu srpskog nacionalizma. Ono što me suštinski odvaja od srpskih nacionalista je činjenica da me ništa, pa naravno ni ova presuda, neće podstaći da zaboravim žrtve koje je za sobom, na svim ratištima, ostavila srpska strana. I neće me odvratiti od toga da stalno tražim da njihovi krvnici odgovaraju. I da uvek i na prvom mestu govorim o odgovornosti srpske strane. To radim zbog toga što saučestvujem sa žrtvama. I zato što od odnosa prema žrtvama zavisi da li ćemo ikad krenuti napred.
Ali to što saučestvujem sa žrtvama Srba, ne znači da ne saučestvujem sa srpskim žrtvama. I zato se sada ne osećam dobro. Kao i u drugim situacijama kada nam jave da se „za počioniocima i dalje traga“. Kad pravda ne stigne. Kad sistem omogući da se zaključi da se zločin isplatio. Kad zločin postane sistem.
Peščanik.net, 22.11.2012.
No comments:
Post a Comment