Jeste dugacko, ali vrijedi procitati....!**********************
Radio emisija 15.03.2013, govore: Biljana Srbljanović i Miloš Ćirić.
Svetlana Lukić: U toku je šatl diplomatija na liniji Brisel – Priština – Beograd. Nekoliko sati pošto je, bez reči, Ketrin Ešton otputovala iz Beograda, za njom se uputio Ivica Dačić. Kaže, njegova poseta Briselu nema veze sa Kosovom nego sa evropskim integracijama, kao da to u našem slučaju, u ovom trenutku, nije jedno isto. A Ketrin Ešton nije imala šta da izjavi posle sastanka u Beogradu, jer šta god da je rekla, uvredila bi Srbiju, morala bi da nazove lažovom ili Nikolića ili Dačića. Predsednik Srbije kaže da je dogovor o Zajednici srpskih opština postignut, a premijer iste države kaže da nije i da on u naše ime neće pristati na to poniženje. Treći akter, glavni, Aleksandar Vučić, nije se izjašnjavao.
Glavni događaj ove nedelje ipak nisu bili ovi završni pregovori o našoj majci i kolevci, bez kojih ćemo izdahnuti ako potpišemo pogrešan “papir”, kako to stalno imenuje Tomislav Nikolić, nego obeležavanje desetogodišnjice atentata na premijera Đinđića. Od njegove sahrane do ovog 12. marta, ako izuzmemo paljenje Beograda posle proglašenja nezavisnosti Kosova i sahranu patrijarha Pavla, na ulicama nije bilo toliko ljudi. I nije bilo toliko medijske histerije oko jedne teme, mada se ne zna tačno koje.
Morao si da se uključiš, kako znaš i umeš, u tu reprizu komemoracije. Mnogi akteri su zakasnili 10 godina i sada im je trebalo organizovati reprizu, da bi mogli da polože svoj venac i time dokažu da nisu oni ti koji su se pre 10 godina osmehivali. Repriza komemoracije i sahrane, samo bez ubijenog, bila je potrebna i njegovim bivšim saradnicima i partijskim članovima, da navodno obnove inače nikada dati zavet da će slediti njegovu viziju Srbije, a da u stvari na toj žrtvi mobilišu svoje stranke koje se tope kao ovaj zanemoćali sneg.
Moguće je da njihov bivši lider ne bi imao ništa protiv toga da ga za tu svrhu upotrebe, kad već on više ništa ne može da učini, ali sumnjam da bi imao razumevanja za idejno i organizaciono rasulo u koje su doveli svoje stranke. Moguće je, da mrtvi mogu da govore, da bi i Zorana Živkovića pre 10 godina posavetovao da upotrebi njegovu smrt i raspiše izbore, jer nije izgubio život na skijanju ili planinarenju, nego u političkom atentatu, i da nije dobro davati šansu onima koji sa atentatom imaju neobično tesne veze.
Desetine hiljada ljudi je učestvovalo u Šetnji za Zorana i mnogi su imali potrebu da na taj način, baš ovog 12. marta, izraze svoju žalost za ubijenim premijerom. Ali u toj šetnji mnogo toga je bilo pogrešno, počev od njenog naziva, jer on za građane nije Zoran nego ubijeni premijer, ili makar Zoran Đinđić. Bili su pogrešni i oni na čelu kolone. Mobilizacija članstva i organizovanje autobusa koji će ljude dovesti u prestonicu bila je začinjena i pretnjom fatvom ako se sa mitinga izostane. Posebno se istakao vatreni Čedomir Jovanović, koji je glumio cara Lazara i unapred prokleo sve dezertere, izdajice i poturice koji se ne budu odazvali njegovom pozivu za martovski boj na Kosovu.
Boris Tadić nije stao na čelo kolone u strahu od Jovanovićeve kletve. Ne, on je samo hteo da se i on jadan negde pojavi pred svetom i podseti ga da je nekada i on bio predsednik. Pa ako ga se još jednom sete – sete, ako ne, nema veze, šetaće, neće mu škoditi.
Dragan Đilas je imao potrebu da kaže kako nikada nije bio Đinđićev saradnik. Kao da to ne znamo i kao da ne znamo zbog čega, ali se ipak i on sa svojom gospođom prošetao za tog stranca, u pokušaju da nabaci bilo kakav ideološki ogrtač, jer on, lider DS-a, ne zna šta bi sa sobom ni šta bi sa strankom, ni šta ono beše mislimo o Kosovu, šta o RS, ni ko su beše antifašisti: četnici ili partizani?
U ovom obeležavanju 12. marta reč atentat se nije mnogo koristila, a mediji su odigrali posebno odvratnu ulogu. Toliko ispraznih reči o pogrešnim stvarima odavno nije izrečeno. Samo je bilo važno liferovati što više emisija i tekstova o navodnom Đinđiću i takmičiti se sa konkurencijom. To me je podsetilo na atmosferu i izveštavanje sa sahrane patrijarha Pavla: niko nije smeo da ćuti i žali u sebi, ili da postavi bilo koje pitanje koje nema veze sa pokojnikovom skromnošću i štedljivošću. Bile su poželjne anegdote o njegovom gašenju sijalica po patrijaršiji i vožnjama gradskim prevozom. Patrijarha su odmah prozvali Svetac koji hoda, a to preti i Zoranu Đinđiću. Naravno, nikome od tih koji ih tako krste i lažno predstavljaju ne pada na kraj pameti da se na te svece ugleda. Kao što posle novembra 2009. patrijarha više niko nije pomenuo, tako će i posle ovog 12. marta proći i Zoran Đinđić. Ko bi od ovih koji se bave politikom, sve i da može, želeo da živi i radi (i umre) kao on.
Srbija je još uvek takva da naš prioritet mora biti premijerova smrt, a ne njegov život. Njegovim filozofskim i političkim delom treba da se bave filozofi, politikolozi, istoričari, a političari i građani ove zemlje moraju da misle pre svega o atentatu, o tome u ime čega je ubijen i da li se išta značajno promenilo u ovoj zemlji – pa da tek onda sa relativnim mirom možemo da kažemo da se tako krvav obračun sa političkim protivnikom više neće ponoviti i da zaverenici neće ostati nekažnjeni.
O patetičnoj i ciničnoj ispovesti Ivice Dačića u NIN-u i Vučićevom dostojanstvenom polaganju venca na mestu atentata neću da govorim. Ne samo zbog toga što je to blasfemično, nego i iz straha da ne ispadne da ih Peščanik sapliće, kao nekada Đinđića, u njihovoj teškoj borbi za rešavanje kosovskog pitanja i ogorčenoj borbi protiv korupcije. Šta će mi to, naučila sam se pameti.
U današnjem Peščaniku slušate Biljanu Srbljanović i Miloša Ćirića, mladog politikologa.
Biljana Srbljanović: Nisam bila u Šetnji za Zorana, nijednom do sad nisam bila u šetnji. Nemam ništa protiv te šetnje jer bolje je da postoji nego da ne postoji, ali ne vidim sebe u tome. Ne razumem taj simbolični aktivizam. To me podseća na ono kad su bile one velike demonstracije, koje je zapravo predvodio Zoran Đinđić ’96-’97, pa kad krene onaj neki trenutak bubnjara, okretanja ogledala prema policajcima itd, i kad krene taj performing arts, ne vidim sebe u tome. Moj politički aktivizam je ili da sednem nešto da napišem ili da se pobijem, ali simboličko rukovanje i da se prebrojimo koliko nas ima, a nema nas, to mi jednostavno nije dovoljno. Posebno mi smeta kad krene mart mesec I onda krenu te najave.
Ima jedan čitav period, taj blok koji je zapravo počeo 8. marta i koji će se završiti negde krajem marta kada se bude obeležavala takozvana NATO agresija nad Srbijom – sigurna sam da će se i dalje upotrebljavati ta reč. Za mene je to potpuno nepodnošljiv period. Ima taj 8. mart gde se govori o pravima žena u državi u kojoj svakih koliko minuta je neka žena pretučena, ili u kojoj je Sigurna kuća predmet sprdnje itd. Znači, ima to, pa ima 9. mart, koji je sada potpuno pao u zaborav i koji je preuzeo Vuk Drašković. To je neka potpuno sumanuta, šizofrena situacija, gde se on pojavi na Trgu republike sa onim ur-četnicima koji nemaju nikakve veze sa 9. martom i sa mojim drugom Branom koji je tada poginuo.
Taj period moraš da izdržiš. Onda ide dan sahrane Miloševića, svako ima svoju simboliku, ostaje samo prazna ljuštura. I taj 8. mart, samo 3-4 dana kasnije potpuno ti je deplasirano da pričaš o tome, a za mene je to užasno važna tema. Imaš jedan patrijarhalni sistem koji postaje sve više i više takav. I sada je zadatak oteti taj simbol prava žena, da ona postoji i izvan identiteta porodice, da ne bude samo majka i da ne bude samo žena; patrijarhalno društvo je i to kidnapovalo i okrenulo na drugu stranu. I sad je tu taj neki cvet, ja sam slučajno izašla u kafanu u petak uveče, a ono kafana prepuna, čoveče, ne možeš vrata da otvoriš, kao da je ušao kontrolor Bus-plusa. U stvari, shvatim, čoveče 8. mart je i vidiš neke doterane devojke sa momcima koji se dosađuju i drndaju telefone ispod stola.
Slušam 8. marta ujutru program radija B92, u trajanju od tri sata, gde se dva komičara podsmevaju konceptu 8. marta i pozivaju nas na koji način da poštujemo ili ne poštujemo majke i sestre. Pa ne radi se uopšte o tome, radi se o pravu žene na rad. Ako niko drugi da bar B92 prekine da nas imenuje kao da smo vlasništvo oca ili muža. Znači, nisam Srbljanovićeva i nisam Srbljanovićka. Sad ti po svim novinama imaš podsmevanje na primer poslanici Adžemović koja pripada stranci protiv koje sam ja na svaki mogući način, ali ta poslanica je između ostalog bila pevačica neke grupe devedesetih, pa pominju sve vrednosti koje je ona promovisala u tim svojim pesmama, a danas glasaju za njih. To vam je na vlasti, ima 80 odsto podrške. I sad ona igra noću u disko klubu, nju slikaju i onda je čereče po svim medijima, na tviteru itd. Najlakše je podsmevati se tzv. sponzoruši.
Istovremeno imaš ministra koji ima ženu i verenicu i to je potpuno prihvaćeno kao najnormalnije ponašanje. Taj čovek, osim što je korumpiran, kompromitovan, osim što nosi sat sa likom Slobodana Miloševića, osim što je jedan prost čovek, tu postoji neka disproporcija. Ona žena nema pravo da igra u disko klubu, jer je sponzoruša, a sponzoruše su zapravo jedna od retkih funkcija koje su kulturno prihvaćene u ovoj sredini za devojke. I o tome je 8. mart.
Od te priče pređeš na ovo, vidiš sutradan Vuka Draškovića i tu bedu. Vidiš neke mlade ljude koji stoje sa njima, koji vrlo ponosno drže te zastave. I onda ti se otvori cela ta priča, šta mi nudimo nekoj generaciji koja sada dolazi, koja traži neku svoju simboliku. Juče sam čitala u Pečatu, Vojislav Koštunica je imao neku od svojih tezgi, negde je nastupao i izgovorio jednu od svojih priča o otimanja Kosova. Ali između ostalog je rekao i jednu rečenicu s kojom se apsolutno slažem, rekao je ‘stvoriće se čitava jedna generacija mladih izrazito nezadovoljnih ljudi, u kojima će tinjati neka vrsta besa i nezadovoljstva, koji će kad tad da ispliva, i oni predstavljaju pretnju za mir i za ravnotežu u regionu’. S tim što se Koštunica tome raduje, u tome je samo razlika, ali se potpuno slažem sa njim, jer ti ne možeš da praviš ovo samoprepakivanje, potpisivanje manje-više na kvarno papira o Kosovu i prihvatanje toga manje-više na kvarno.
Dačić više nema šta da izgubi, on je do te mere kompromitovan da sad može da izađe i da udara glavom u zid. I sada pustiš tog čoveka da ti govori ‘uzmi ustav pod mišku pa idi na Kosovo’, ali on nema šta drugo. On samo to može da viče, da udara rukama i da ga to koliko toliko za neko vreme održi na površini. Čak i ako dođeš do tog nekog sporazuma, ti nisi objasnio kako. Ti i dalje daješ te udžbenike iz istorije deci koja su sad VII i VIII razred, za četiri godine oni će postati stasali momci koji će opet da naprave haos u regionu.
Kada Dačić izgovori rečenicu ‘Đinđić bi danas podržao ovo što ja radim’, što je najgore i bi, ali razlika je u tome što je Đinđić glavu izgubio zbog svojih iskrenih uverenja, a ovaj svoju glavu tako čuva, jer je to jedini način da se koliko toliko još održi. I onda na to sve ide taj 11. mart. Tu postoji neki folklorni circus, kao da se održi nekakva ravnoteža u smislu svaka Srbija ima neki svoj simbol, a državni vrh u stvari treba da pokrije i jedan i drugi simbol. Pa onda baš tog trenutka taj državni vrh nije u Beogradu, odnosno nije u Požarevcu, a pitala bih se na koji bi način objasnili svojim glasačima da nisu obeležili tu godišnjicu, pogotovo što se i dalje odlično sećam govora Aleksandra Vučića na sahrani Miloševića. To je bilo 2007. godine, gde on, sad sam to ponovo pogledala, postoji snimak na YouTube, rida nad odrom Slobodana Miloševića čitajući pismo Vojislava Šešelja iz Haga. I u tom pismu stoji sva tragedija i svo nerazumevanje čitave Srbije. Vojislav Šešelj kroz usta Aleksandra Vučića tada govori da od 2000. godine oni koji su njega strpali u Haški kazamat su satrapi kojima treba doći glave. I dođeno je glave, to se odnosi isključivo na Đinđića.
A danas Vučić ide i postavlja venac na mesto pogibije Đinđića i poklanja se. Mislim, i Koštunica je bio da postavi venac na mesto na kojem je direktnim metkom u srce ubijen Zoran Đinđić, a ja to smatram ne samo vrhunskim cinizmom, nego smatram da je ova Srbija, ta koja je danas šetala, morala da stane i da napravi živi bedem i da ne dozvoli tom čoveku da priđe.
Kad slušam Aleksandra Vučića na Utisku nedelje gde govori kao neki učenik, kao Vudi Alen u Everyone says I love you, kao, sve što sam naučio o Maksu Veberu… I to je u redu, iskreno verujem da je on u svojoj četrdesetoj godini otkrio Vebera, jer je prethodno rastao na vojvodi Đujiću. I poštujem to da je u jednom trenutku, mislim da je on inteligentan tip, sebi rekao ‘čekaj da vidim šta je čitao ovaj Đinđić’. Nemam ništa protiv, u redu je da je on to otkrio, ali mi je mnogo smešno da sad misli da smo i mi sa njim to tek sad otkrili i da sad Srbija odjednom klima glavom, jer kao ima neki nemački filozof koga sada naš šef citira. I to na neki simboličan i spoljašnji način opet treba da podseti na Đinđića.
Kako si ti došao do toga i kako ćeš sprečiti da generacije koje uče na vrlo sličnom programu o vojvodi Đujiću, na kom si se ti formulisao, kako ćeš sprečiti da te generacije ne misle isto što si ti mislio kada si sa suzama u očima čitao pismo protiv satrapa Đinđića ispred savezne skupštine plačući za Miloševićem. Nedavno je na radiju bila Branka Prpa i rekla je ‘ja nemam ništa protiv da vi sad verujete da se taj čovek potpuno promenio, ali Aleksandar Vučić je bio ministar informisanja u trenutku ubistva Slavka Ćuruvije’. On je bio odgovoran po službenoj dužnosti, ako ništa drugo, da ne kažemo koliko je doprinosio medijskim napadima koji su pripremili tu likvidaciju. Ti si bio ministar informisanja u trenutku izlaska naručenog teksta ‘Ćuruvija dočekao NATO bombe’ koji ga je koštao glave. Ako ti nemaš odnos prema tome i ako si ti sad taj koji će reći ‘rešićemo slučaj Ćuruvija’, onda će se na kraju kazniti opet samo egzekutori. Mirjana Marković i dalje sedi u nekoj tamo Moskvi ili gde god, a predsednik države Tomislav Nikolić ide da odlikuje predsednika Putina.
Nikolić je napravio čitav spisak odlikovanja. On je danas na putu u Belorusiji da Lukašenku lično uruči orden. Pa šta smo mi sve govorili o tom Lukašenku, ako ništa drugo, tokom tih demonstracija ’96-’97. Lukašenko je bio jedini prijatelj Miloševića. Ako se to prenebregne jer nije važno, a šta je važno? Jer za mene zapravo nije važno da mi silom potpišemo neki nevoljni sporazum sa Kosovom, i da tu nešto i dalje cinculiramo, a zapravo da lažemo i sebe i međunarodnu zajednicu, jer ono što mi hoćemo za sebe na Kosovu je Republika Srpska. I oni nama kažu ‘nećete dobiti Republiku Srpsku’, mi kažemo ‘ne, ma mi ni nećemo Republiku Srpsku, mi hoćemo nešto drugo’, a u stvari hoćemo novu Republiku Srpsku. Znači, na stranu sve ovo šta su radili devedesetih.
Moram da kažem da sebi zameram što nisam kritikovala Đinđića dok je bio na vlasti. To sebi zameram od onda, zbog toga što mislim da je to pozicija intelektualca, da ako hoće o nečemu da govori neka govori kritički. Danas me je jako porazila rečenica neke devojčice u takmičenju iz besedništva koje nosi ime Zorana Đinđića, za koje mislim da bi se taj čovek ispovraćao. Ta neka učenica je ušla u finale i rekla ‘Moja beseda je bila takva da ja nisam kritikovala, jer Zoran Đinđić nikad nije kritikovao, on je davao rešenja’. Pa dete moje, tvoj posao je kritička misao. U tom periodu ni ja nisam imala kritičku misao, odnosno, imala sam je, ali imala sam i autocenzuru i nisam želela da se javno izjašnjavam. To sebi zameram i strašno poštujem one koji su bez obzira što je to bila njihova opcija politička za koju su glasali i podržavali, što su ipak smogli snage da smatraju da svaka vlast mora biti apsolutno podložna kritici, rendgen aparatu, da ti to gledaš izbliza, jer ti nisi deo te vlasti.
Ti si korektiv te vlasti, kao medij, pisac, intelektualac, kao glasač u krajnjem slučaju. Nisi ti deo toga, nisi deo armije, moraš da budeš korektiv toga. Jer stvarno, u čemu je hrabrost podržavati Aleksandra Vučića kad on ima 80 odsto podrške? Pa to nije imao ni Milošević. Meni vrlo često kažu ‘taj vaš narativ o Đinđiću i o devedesetim, ja sam bio šesti razred, ja sam bio drugi razred, mene to uopšte ne zanima’, što je potpuno sumanuto pošto ne možeš tako da gledaš svet. Onda mene na primer ne treba da zanimaju Bitlsi, da ne idemo dalje. Sa jedne strane imaš to, a sa druge imaš ovo jedino što možeš da ponudiš javnoj reči, a to je da se obračunavaš sa nekim ostacima druge Srbije, odnosno Peščanika. Čini mi se da je sada jedina polemika i kritika koja postoji ovog trenutka okrenuta upravo tim ostacima druge Srbije i ostacima Peščanika.
Najveći problem Srbije trenutno nije Dikić, koji je šef žandarmerije tog istog Dačića, i nije problem što Dačić izađe na konferenciju za štampu i kaže ‘pa, ja ne znam ništa o tome’. I nije problem Dačić koji je išao da se nalazi sa Mišom Bananom? Meni da kupi drogu, je li tako? I nije problem kakav je to puč bio zapravo u vladi, jer mi sada imamo drugog premijera koji se ne zove premijer, a svi ga tretiraju kao premijera. On je prvi potpredsednik vlade, a predsednika vlade nema. Nema ga, jednostavno, zalepio se za zid i sad tu klapara s vremena na vreme nešto. I nije čak ni to problem, nije čak problem ni Palma koji o državnom trošku odvede studente iz Jagodine u Beč da bi im organizovao Cecin koncert. Čak ni to nije problem, nego je problem šta misle ljudi u Peščaniku i zašto oni ne razumeju – i to ne svi – zašto se treba pružiti podrška Dačiću, Vučiću i toj celoj ekipi.
I nije problem to što nikada nismo izašli na čistac sa rečenicom ‘I Tita je pred smrt bolela noga’. Par dana pre 12. marta 2003. godine predsednik ove države, naš predsednik je rekao ‘I Tita je pred smrt bolela noga’. Da li je on imao neku informaciju o tome, da li je to neka slučajnost, mi to nikada nećemo saznati jer on nikada neće biti pozvan da kaže nešto na tu okolnost pred bilo kojom pravosudnom institucijom u ovoj zemlji. Znači, ni to nije problem, da ne pričam da nije problem što Tadić izađe na televiziju i kaže ‘Ne, ne Koštunica, nema nikakvih dokaza’. Ali ne samo Tadić, nego i tzv. nezavisni novinari. Znači, sve to nije nikakav problem, nije problem ni Lukašenko, nego je problem šest i po ljudi koji su preostali u Peščaniku.
Imam utisak da se tu desila jedna vrsta autodetonacije, to je kao ‘e sad ćeš ti da vidiš, sad ću da gurnem ruku u šteker’. To su neki mikro moždani udari koji se dešavaju, taj kolektivni aneurizam. Pucaju te licne po mozgovima i zakrve ti se oči i ti sad sve gore i sve jače, iz sve snage udaraš. Ne mogu da kažem da tu postoji neka lična korist, kod na primer tih nekih mladih ljudi koji pišu tekstove objašnjavajući da je najveći problem Srbije LDP. Izašla sam iz LDP-a jer je ušao u koaliciju na gradskom nivou sa SPS-om, ali da mi danas, 2013. godine, 12. marta najveći problem bude LDP, ja to stvarno ne razumem. Sve me drugo više zanima, zanima me ovaj za ucenjivanje, zelenašenje, reketiranje, neovlašćeno prisluškivanje i planiranje likvidacija, taj me zanima. Pa kad to budemo rešili i kad za to budete svi kriknuli – ali ne da mi dođe Dačić i kaže ‘ja o tome ne znam ništa, neka oni rade šta hoće’, u smislu nemoj da me pitaš, molim te, molim te, ubiće me. I što je i najgore, njega i mogu da ubiju, i što je još gore, ja se toga i plašim, jer to znači da je ova država i dalje u tome da ti ne znaš šta se dešava, da se tu valja nešto ispod, da ti vidiš taj rat u samoj policiji.
Sad sam čitala da je načelnika Uprave kriminalističke policije, baš povodom tog Dikića, pre neki dan jurilo sedam automobila žandarmerije da mu preti, jer on kao vodi istragu protiv malog Legije. Pa čekaj, taj mali Legija je ostao tu, niko nije beknuo. Meni ne znači ništa da oni pregovaraju sa Kosovom tražeći Republiku Srpsku i da potpišu tamo neki papir. Sve što oni sada rade u tim pregovorima je zapravo podgrejavanje iracionalne ideje da ćemo mi tu nešto zadržati. Umesto da izađu i da preseku. E, tada bih i ja izašla i rekla ‘važi, Dačiću, važi, sve je okej, važi Vučiću’. Izađi i preseci i kaži ljudi, tako i tako stoje stvari. I tek onda bih prihvatila da kažem to njihovo šta bi Đinđić danas. On bi danas to, ali zato je i ubijen i zato su oni živi. I zato ne da nije hrabrost, nego je za mene intelektualno nepoštenje to ne primetiti, ići niz vodu i reći da je u stvari glavni problem LDP i ljudi okupljeni oko LDP-a.
Užasno je važno da sada Mišković sedi u zatvoru i da li je jeo pasulj ili nije jeo pasulj i da li mu se snaja porodila u Londonu ili ovde. Ni posle tri meseca ne znam zbog čega je on u pritvoru. Znam da je ovaj koji je sa njim delio ćeliju, a zove se Jozef Kasa, izašao. Taj je izašao i nama niko nije objasnio zbog čega je on bio tačno u pritvoru i kako je izašao. To je isto prošlo ispod radara. Ne znam da sutra i ovaj neće tako izaći, šta meni garantuje da to nije samo jedna od cirkuskih tačaka kojom se zamajava ovaj narod da bi oni tamo nešto pokušavali da izmanipulišu. I što se mene tiče, to više nije nikakvo pitanje datuma, taj me datum uopšte ne zanima. Zanima me priznavanje nezavisnosti Kosova da bi se stavila tačka na agoniju koja nas razara iznutra, koja stvara generacije ljudi koji rade upravo ono što je radio Aleksandar Vučić 2007. godine kada je išao i preko table Bulevar Zorana Đinđića stavio tablu Bulevar Ratka Mladića i protestovao protiv toga što je policija prethodno uhapsila nekog tipa koji je to isto uradio i rekao ‘to je naše dete koje je zalepilo parče kartona na zid i vi ste njega uhapsili, to je kršenje ljudskih prava i prava na mišljenje’.
Taj isti čovek je stvorio te generacije, to su i ovi SNP Naši, koji su sad stavili mermernu tablu. Mi smo od parčeta kartona stigli do toga da je neko dete iz SNP Naši, koje je spremno da ubije zato što si ti različit, zato što si ti Šiptar, Bris Taton ili svetski plaćenik, satrap, kako je baš čitao Aleksandar Vučić u tom pismu, satrap u funkciji inostranstva, to dete je danas stiglo do mermera. On je isklesao mermernu tablu ‘Bulevar Ratka Mladića’ i postavio je tamo. I kad se ti nisi okrenuo da im iskreno kažeš ej, ovo, ovo i ovo. Hajde, kad u istoriji jednom imam najveću podršku koju je iko imao, hajde tu podršku da iskoristim za nešto revolucionarno. A ne, nego se ovde očekuje od tog nekog Đinđića, koji je u tom trenutku imao 12 odsto podrške i bio ubijen, da to istera. I sad se svi lepe na njega. Najgore od svega je ono kao mali Joža, večeras ćemo imati film na B92 gde se govori o tome kako je on kuvao pekinšku patku. Njegova pisaća mašina koja je ušla u legendu, čoveče, i šta je on pričao na časovima u Devetoj gimnaziji… Pa koje je to poniženje, kakav je to način. To je stvarno, kako smo učili mi u školi, kako je Josip Broz Tito dobio proliv kad je pojeo celu svinjsku glavu sam.
Pa šta je to? Znači, imamo to, imamo danas naslovnu stranu glasnika te stranke na vlasti koji ima teoriju trećeg metka. Treći metak, Nikola Vrzić. Da li su to novine tog istog Vučića? Je l’ ćemo mi da podržavamo i tog Vučića ili ćemo se praviti da ne znamo? U današnjem Kuriru falsifikuju Ružicu Đinđić, ‘Moj je Zoran bio isti kao Vučić’. I uopšte, mislim, to razvlačenje, šta je rekla majka, šta je rekla sestra, šta je rekao drug iz klupe, šta je rekla prva devojka… Jednostavno, od toga mi se utroba okreće i mislim da je to najveća sramota koju mogu da osetim tog 12. marta. Mislim, svaki put kao da ga ponovo ubijaju. Ne samo da je uludo izgubio glavu, nego bi ga opet ubili. Najgore od svega je što, da je Zoran Đinđić živ u ovakvoj Srbiji kakva jeste, danas bi ga sigurno opet ubili.
U stvari, ključna stvar u današnjoj Šetnji za Zorana je što su se rukovali Tadić, Čedomir Jovanović i Dragan Đilas. O tome imam razna mišljenja i ona ne moraju da budu sasvim negativna, ali to mi nije tema danas, koja će partija s kojom dalje da ide. Današnji dan je u stvari jedino značajan po tome da su tu naznake neke buduće koalicije. Nešto će se tu desiti na budućim izborima. S druge strane, ljudi govore ‘prestani više da vraćaš taj narativ od ranije, znači stalno devedesete i stalno početak dvehiljaditih i šta je bilo pre pet godina ili šta je bilo, mene zanima šta je danas’. I mene zanima šta je danas. Smatram da je ovo što je danas neraskidivo povezano sa onim što je bilo pre, utoliko što ono pre nije imalo nikakvu vrstu obrta, katarze, samospoznaje, jer ovo je posledica onoga što je bilo ranije.
Ali da zanemarimo šta je uzrok, da gledamo samo posledicu, ono što se danas dešava je jedan politički, filozofski i moralno neiskren nastup naše zemlje pred EU, mi njih i dalje muntamo. I dalje šibicarimo, govorimo da nećemo da pravimo Republiku Srpsku, da mi hoćemo samo ovo, a u stvari mi guramo ka Republici Srpskoj. Govorimo im ‘mi hoćemo da pregovaramo’, ali samo pod uslovima koje oni ne mogu da prihvate. S druge strane, dupli obrt u toj lagariji je što se okreneš svojim građanima pa kažeš ‘ne, nećemo mi ništa da priznamo, mi tamo ni u ludilu ništa ne priznajemo’. Pritom, njima ovde isto glave igraju na ramenima, u tom istom Pečatu ima jedan strašno preteći tekst Nikole Vrzića. Ima slika, ovako sede Dačić, Ketrin Ešton i Tači sa svojim saradnicima, to je već bilo na nekim tabloidima da se Tači kao udvara Dačićevoj prevodilici. I sad vidiš neku sliku gde se ta devojka cereka, svi se nešto smeju, očigledno je Tači ispričao neku foru. Dačić se jedini ne smeje, jer mu nisu još preveli tako da ne razume šta je on rekao, a ovi se smeju. A veliki naslov crvenim slovima ‘Šta je smešno’.
Isto kao što dođe ovaj Dikić i kaže ‘Istraga o meni je u stvari napad na jedinicu žandarmerije, ali žandarmerija se neće dati’. To je potpuno identično Legijinom pismu, ljaga se Srbija, jer to je napad na jedinicu. Tako da vidiš da se valja neka nereformisana snaga tu ispod. Ono što su svi zamerali Đinđiću ne poznajući te stvari, nisam ni ja znala, a sticajem okolnosti nisam zamerala, a trebalo je da zameram zašto on nije reformisao taj JSO, što ih nije sve pootpuštao i pohapsio. Zato što nije mogao, jer nije imao čime, nije imao s kim. Sad vidimo da je na snazi potpuno to isto. Neki drugi mali Legija piše preteća pisma, njihovi novinari u njihovim novinama kažu ‘šta je smešno, šta se smeješ’. Oblije me hladan znoj, imam utisak da neiskreno nastupaju, da se time ni ne bave, i očigledno ni nemaju snage da pipnu ono što je najopasnije u ovom društvu, a to su nerasformisane snage tajne policije udružene sa organizovanim kriminalom. Njima glava u stvari igra na ramenima. Što se sa time ne obračunaš i istovremeno ne iskoristiš tih 80 odsto podrške koje imaš, i kad te podržavaju intelektualci, onda da znamo bar zašto te podržavamo, da uzmeš i sve to razmontiraš.
Mene ne zanima da ide Mišković u zatvor, mene zanima da Dikić ide u zatvor zbog zločina na Kosovu. I to je ta veza, možete da mi ponavljate do sutra da se stalno vraćam u prošlost, ali dokle god on ne bude procesuiran za tzv. asanaciju terena na Kosovu, zbog koje mi i vodimo ove pregovore koje ne možemo da dobijemo i zbog čega na kraju krajeva moramo da priznamo nezavisnost Kosova. Nama će svima igrati glava na ramenima, jer on ne samo da nije procesuiran nego je i dalje u poziciji da može da piše preteća pisma i da juri sa sedam automobila šefa policije koji pravi unutrašnju istragu o njemu. E, o tome se radi. Znači, nije Kosovo izgubio strani plaćenik, Kosovo je izgubio Dikić, ljudi koji su pravili zločine na Kosovu su ga izgubili. I dok ne izađemo i kažemo ‘sad ovi svi da budu procesuirani’, pa ćemo stići i do tog Miškovića i do ne znam koga sve treba da se stigne. Sve je okej, ali mene ispred te 24 privatizacija kojima sada aplaudiramo, ovo više zanima.
Mislim, da ti kažem, ja isto smatram da Mišković odavno treba da bude i te kako procesuiran, jer je nemoguće da čovek u vreme kada se zemlja raspada i grca u ekonomskom smislu, postane jedan od najbogatijih ljudi u čitavom regionu, da ne kažem šire. Ali mene ne zanima da taj čovek sedi tri meseca u pritvoru, da ja ne znam zbog čega, a da istovremeno ovi jure kolima žandarmerije po gradu. Zbog toga ne dajem podršku niti Aleksandru Vučiću, niti Tomislavu Nikoliću, a pogotovo ne Ivici Dačiću. Jednostavno, osećam neku vrstu intelektualne odgovornosti da to kažem, iako je nepopularno, moje rešenje je upravo to – rasformirajte i pohapsite odgovorne za gubitak Kosova, priznajte gubitak Kosova pa ćete dobiti moju podršku. Tada ćemo se svi lepo isplakati, izronzati.
Danas apsolutno na svim televizijama gostuje u isto vreme ili nosač kovčega ili neki bliski saradnik Zorana Đinđića. Meni dođe da gledam samo odron uma na Happy televiziji i da vidim tu teoriju trećeg metka, to je možda najiskrenije obeležavanje tog, kako kažu, jubileja. Da gledam baš diskusiju tih nekih informera ili onog Marića na temu trećeg metka. Eto, ja shvatam jedino to kao iskreno. Oni samo to znaju, čoveče, to su isti ljudi koji su plakali za Titom ili plakali za Dražom, to je njima sve isto, malo Konstantin, malo Đinđić, malo Draža, malo Sloba, sve može. Malo partizani, malo četnici, i to je tih 80 odsto podrške, ajmo jedno pomirenje, svi se slažemo, samo je najgori Peščanik.
Miloš Ćirić: Nisam išao u takozvanu Šetnju za Zorana, jer je to za početak bilo sve samo ne šetnja za njega. Ove godine ceo taj program, da to tako nazovem, pošto su to tako i u medijima predstavljali kao nekakav program obeležavanja atentata, pa su to zvali i obeležavanje jubileja desetogodišnjice ubistva, to se sve, po mom osećanju, pretvorilo u jednu veliku sramotu. Imam taj stravični osećaj postiđenosti jer smo još jednom, po poslednji put u nizu pokazali i kakvo smo društvo i koliko nismo dorasli ni tom događaju, ni tom čoveku, ni toj smrti.
Ta šetnja se ispostavila kao dobar način za rehabilitaciju određenih političkih ličnosti i umirivanje njihove savesti, jer zapravo ništa nisu uradili da se okolnosti pod kojima je Đinđić ubijen rasvetle. I naravno da je onda najlakše šetati. Nikad mi nije bilo jasno zašto idu na groblje, što je groblje to mesto gde se preko tog groba savijamo. Pa zar nije bolja adresa specijalno tužilaštvo, Miljko Radisavljević, Nata Mesarović koju obožavaju, RTS. Ima toliko adresa u ovom gradu gde se može pokazati poštovanje prema tom čoveku, time što ćeš da odeš tamo i da zahtevaš da ti ljudi odgovaraju za ono što su radili i da odgovaraju za umešanost u njegovo ubistvo.
Ne, nego uzmete pa napravite prigodnu i samoreklamersku šetnju, a navodno sve je to za Đinđića. U stvari, to je šetnja za nas, mi tu rehabilitujemo sebe od svega što nismo uradili u prethodnih deset godina. Zato je to tako i bledunjavao, zato je dosta dosadno, zato je neukusno. Uprkos tome što verujem da je u toj povorci bilo mnogo ljudi koji su tu iz nekih iskrenih pobuda, mislim da su i oni pogrešili jer su dozvolili da ih iskoriste, da se sakriju iza te povorke i da se operu od svega što nisu uradili. Ove godine to osećanje za njihovu odgovornost za nečinjenje je kulminiralo i mislim da će sada valjda konačno da ga puste na miru. Tome se nadam, jer ne mogu da zamislim sledeći 12. mart. Ne znam šta bi moglo da se desi sledeće godine, pa da oni to ponovo urade. I to je ono što je Srđa Popović lepo primetio u prošlom Peščaniku kad kaže je vreme da konačno dignu taj spomenik, da zatvore taj grob, da se o tome više ne razgovara, da upokojimo tog vampira. Jer on je postao vampir. On se odnekud pojavljuje, a niko ne zna šta da radi sa njim i zato hajde da mu se digne i spomenik i da se neka škola nazove po njemu. Već imamo Bulevar Zorana Đinđića i to mu je dosta od nas.
Samoreklamerstvo o kome govorim se uvek najbolje vidi po tome ko stoji na čelu kolone, a ove godine to je bilo posebno gadno zato što su napravili dodatni ritual. Na ovaj ritual šetnje imali smo još jedan, a to je, sada već čuveno rukovanje na Terazijama. Pa kad se na čelu kolone poređaju Đilas, Tadić i Čeda Jovanović i uz to se još i rukuju, a sve to prati aplauz oduševljene mase, to se onda pretvara u stravičan kič. To je predstavljeno kao neko poravnanje planeta – eto, tu je Đilas, Tadić, Čeda Jovanović, to je taj novi DOS, oni će da nas izvuku iz cele ove priče. Uz to, oni su kao i naslednici Zorana Đinđića i oni sada, evo, predvode ne znam koliko hiljada ljudi. Šta ti smeta da budeš na začelju? Kakav je to marketinški potez, šta je to? Trulo je, a toliko dugo je trulo da to više ne nailazi ni na neku reakciju, jer prosto, ljudima je dosta, kao evo ih ovi, šetaju odela, sad će da se rukuju, pa će preko tog groba da se ispresavijaju, pa će da padne koja suza…
Neverovatna nedelja je za nama, i kad gledate ko sve izlazi sa izjavama da je podržavao Đinđića, da ga je video u danu pred smrt, da mu je rekao da se pazi, da mu je bio najbolji prijatelj. Da neko to gleda ko nema pojma o tome pitao bi se – pa dobro, kako je uopšte moguće da je ovaj čovek ubijen sa toliko prijatelja, sledbenika, toliko stručnjaka za njegovu bezbednost, toliko ljudi koji su ga upozoravali na opasnosti. Ne znam da li ste videli, pa svi su sad stručnjaci za halu Limes. Sve sam to odgledao, delom i zato što hoću da vidim koliko je to dno, dokle smo stigli sa tim, tu se javlja Maja Gojković, svi se javljaju, ne znam, potpuno ludilo. Svi su ga poznavali, svi su ga obožavali, alarmirali društvo, što je posebno velika laž, jer niko tada nije alarmirao društvo. I deset godina nakon toga vi računate na to da ovde žive idioti koji će to da progutaju i da kažu – jao, vidi stvarno, ovaj čovek je sigurno isti kao on. Ti ljudi su falsifikovali ceo taj period.
Posebna je stvar ta naknadna pamet, pa se sad javljaju ljudi koji nisu ni bili u zemlji, koji su bili na nekim drugim funkcijama napolju, koji izlaze i govore evo ja, mi smo pričali, mi smo upozoravali… Pa, niste pričali i upozoravali, kad ste pričali i upozoravali? Ne, sad su svi znali i šta je bilo na Kopaoniku i šta je bilo kod hale Limes, i to sve upada u taj jedan neprijatan šou, jer oni su to napravili kao reality show. I kad sve to uzmete i kažete dobro, nema veze, hajde, neka je to istina – objasni mi onda kako je moguće da vi takvi kakvi se predstavljate ništa niste uradili da saznamo ko ga je ubio. U čemu je onda odgovornost političkih opcija koje se predstavljaju kao njegovi naslednici.
Ove godine je nekako najupečatljiviji bio onaj Tadićev nastup, gde on izlazi kao nekakav njegov naslednik. Osam godina je imao kompletnu vlast u zemlji, nije uradio ništa za tog čoveka. Ta odvratna ganutost, a pritom, ako si toliko ganut pa kako je moguće da si celu deceniju sedeo na najvažnijim položajima u zemlji, pa kako je moguće da se ništa od toga nije otkrilo?
Cela ta atmosfera je kulminirala na B92 u njihovom prigodnom filmu. Kulminirao je utisak da je Đinđić zapravo stradao u nekoj nesreći, da je pao na skijanju, da ga je udario tramvaj dok je išao na posao. I da, eto, sada osvežavamo memoriju o tom čoveku, upoznajemo se sa njegovim životom. On je bio ovakav, on je išao ovde u školu, ovo kaže njegova učiteljica. To su sve legitimna sećanja, ali to nije tema. Autori imaju koncept dokumentarnog filma koji se zove Neispričane priče, i ti od svih neispričanih priča biraš da pričaš kako je tekao njegov život u Travniku, pored glavne neispričane priče o tome ko ga je ubio. Odmah u emisiji posle tog filma se oduševljavaju Zoran Živković i Pajtić i Jovo Bakić koji je iz nekog razloga pozvan da priča o tome. Oni se oduševljavaju, jao, kao vidi stvarno, Zoran, kako je on voleo da ide u školu, kako je sve voleo da čita, a voleo je i oko stoke da se bavi. Pa mislim, to je potpuna trivija, kakve veze to ima? Hoću da kažem, to jeste legitimna tema, kao što je legitimna tema i njegova politika i njegova filozofija i zaostavština, ali ima valjda neki redosled, ima valjda neki red. Valjda treba prvo da vidimo ko ga je ubio, zašto ga je ubio, šta se time dogodilo, šta su posledice tog događaja na ovo društvo, na sve nas pojedinačno. Pa onda kad to rešimo da vidimo, e, vidite kakvog su čoveka ubili.
Imam utisak da su ovi sa druge strane presrećni, njih niko ne pominje. Srđa Popović kad izađe na televiziju to je kao neki praznik. Ne vidi se ta tema, iako je sve vreme ove nedelje u medijima non stop izgovarano ‘politička pozadina’. Ja sam hiljadu puta to čuo, ali nijedanput nisam čuo ništa o tome, sem da Boris Tadić određuje da Koštunica nije kriv. Praktično ga abolira. I taj čovek šeta za Zorana Đinđića na čelu kolone. Bolesno je, stvarno je bolesno. Ono što mene najviše iritira je da saučesnici u atentatu, za koji očigledno nikada neće odgovarati, a tu se naravno uvek misli bar na vrh Demokratske stranke Srbije, na mnogo drugih ljudi oko njih koji su i dalje aktivni u našem političkom životu, koji utiču na naš javni život, utiču na naše privatne živote.
I to su oni hteli, da ih niko nikada ne spomene, a da se s druge strane ostavi dovoljno prostora da Aleksandar Tijanić sinoć, posle svih ovih godina, ponovo reprizira film o atentatu i svoju istinu o atentatu, koja je zapravo obračun sa Bebom Popovićem. I da ostavi dovoljno prostora za mišljenje da se Đinđić praktično samoubio. Ili u drugoj varijanti, da su ga ubili njegovi. To je ono Amfilohijevo ‘ko se mača lati od mača i strada’. I to je to, to je javni servis. Pa što ne odete u Takovsku ispred RTS-a, što ne ode ta povorka tamo? I zašto se sad ljudi ljute, kako ti nećeš da ideš, to je nepoštovanje prema Zoranu Đinđiću jer ne ideš u šetnju. Ne, ne, to je moje izražavanje poštovanja prema sebi da neću da šetam sa njima, a to nema nikakve veze sa Zoranom Đinđićem.
Sad vidim da LDP izlazi u skupštini sa rezolucijom o političkoj pozadini, deset godina posle. Pa gde si bio do sada? U redu je to, ali objasni mi što sada? Šta to znači rezolucija o političkoj pozadini u skupštini, čemu, šta je to? A s druge strane, glorifikacija Nate Mesarović od strane LDP-a. Pa to samo neko ko je mnogo glup ili ne zna ništa ili je veliki podlac može da radi istovremeno. Pa čekaj, jesmo svi mi ludi da ne znamo da je ta žena sahranila političku pozadinu i da je to debelo naplatila? To je posebna tema, ali interesovanje za taj sudski proces u javnosti je bilo nikakvo. Tu je sada silan taj svet koji ga je podržavao, a nije ih interesovao taj proces. Pa to prosto jedno s drugim ne ide.
Da skratim, neumesno je pričati o bilo čemu drugom u vezi sa Đinđićem dok su njegove ubice još na slobodi. Dok god su ljudi koji su politički povezani sa ljudima koji su ga zapravo ubili na slobodi i koji su organizovali to, za šta bar postoje indicije, neumesno je razgovarati o bilo čemu drugom. A ti slobodni ljudi, Legijini saučesnici u ubistvu, zauzimaju vrlo istaknute društvene položaje. Pomenuo sam već Aleksandra Tijanića, pored njega tu imate naravno Velimira Ilića, koji je ministar po ko zna koji put u vladi, Koštunica je i dalje legitiman politički izbor, Aco Tomić sedi po beogradskim kafanama oko Kalenića, smeje nam se svima u lice zato što je prošao nekažnjeno i još je naplatio ono što je sedeo u zatvoru tokom Sablje. Rade Bulatović ide po seminarima po Beogradu i drži predavanja o reformi službi bezbednosti. Pre par meseci sam video taj neki poziv, piše, jedan od govornika na konferenciji Rade Bulatović, iza njega Zoran Živković. Ispostavilo se, to sam posle video, da Rade Bulatović nije mogao da dođe, nešto je bio sprečen, verovatno je imao drugo neko predavanje. Ali da ti pristaneš da sediš sa njim u istoj prostoriji i da nekome padne na pamet da njega zove.
I ovo što me naravno posebno iritira, i verujem da sve ljude koji pamte bar pet dana unazad nervira, to je kad se pojavi Nebojša Čović u ulozi sportskog stručnjaka. Meni pritisak ode na 500 kad njega vidim da priča o sportu i kad ga pitaju o sportu. Istovremeno Dragan Đilas ide sa njim na razgovor, oni su kao neke vođe huligana, tako se predstavljaju i ponašaju, dakle, oni su vođe huligana svojih klubova, pa se dogovaraju kako da smire navijače da se ne pobiju tokom utakmice. I onda taj isti Đilas posle par meseci ode na čelo kolone da se šeta za Zorana Đinđića. Pa kako to može? Svi ti ljudi koji su politički preživeli sve to su i dalje tu. Imate čoveka koji je u svedočenjima na suđenju ubicama označen kao neko ko je ubijao za zemunski klan, doktora koga su zvali ‘Doktor Smrt’ koji je ubijao protivnike i lečio pripadnike zemunskog klana, a koji je danas direktor Urgentnog centra. Taj isti čovek za koga se sumnja da je ubijao za Legiju, taj čovek stoji rame uz rame sa današnjim predsednikom republike u njegovoj pobedničkoj izbornoj noći. Ceo državni vrh sadašnji i bivši mu ide na proslavu nekog jubileja Urgentnog centra. To je tema, ne šta je Đinđić voleo da jede, pobogu.
To je ono što mi najviše smeta i što me negde i boli zato što je taj čovek zaslužio bolje, mislim, zaslužio je da mi budemo bolji, jer je on koliko je mogao da bude dobar, on je bio toliko dobar za nas. Mi ne možemo da budemo ni toliko dobri za njega, a to nije neki veliki napor, a to je da svaki dan i neprestano zahtevaš kao politička partija, kao nevladina organizacija, kao pojedinac, da zahtevaš da se rasvetli ta priča. Da se jednom vidi ko je, zašto i kako organizovao, naručio i sproveo atentat.
Velika je frustracija nastala u ovom polju koje zovemo druga Srbija. Mislim da je to nezdravo osećanje, živeti u toj frustraciji što su oni na vlasti i trokirati sve vreme: oni su na vlasti, oni su na vlasti, oni su na vlasti… To nas ne vodi nikuda i razumem ljude koji su se borili protiv tih političkih ideja, protiv tih političkih ličnosti na kraju krajeva, protiv njih lično su se borili na sve moguće načine deset i više godina, i sada se ispostavilo da ti ljudi praktično ispostavljaju u realnosti baš tu agendu za koju ste se borili. To je dosta neprijatno, kada Ivica Dačić sada kaže nešto zdravorazumsko o Kosovu, a niko se ne usuđuje od tih ljudi koji to godinama pričaju da kažu da je on u pravu što to kaže. Ne govorim sada o tome ko je Ivica Dačić, kako je on došao do toga i šta je cena toga da on dođe na ovu tačku da priča o Kosovu na ovaj način. Samo ću reći da tu cenu nismo platili mi, i ne treba da se ponašamo kao da smo je platili mi, ili samo mi.
Mi živimo posledice, živimo jako bedno, ali smo bar živi, pošto je to sada postao kriterijum – ti si živ i ti možeš da svedočiš, a ovi koji nisu živi, to je cena koja se platila da bi on sada pričao zdravorazumski o Kosovu, jednako kao što priča neko iz te druge Srbije. Obzirom da je civilno društvo u ogromnoj meri podržavalo DS i LDP, mislim da je uzrok te velike frustracije to što oni ništa nisu uradili, a ljudi iz civilnog društva su ih promovisali, ulagali i bodrili i ubeđivali ljude da glasaju za one koji se danas ispostavljaju kao veći nacionalisti od Dačića i Vučića.
Sad je pitanje da li pričamo o njihovim prošlostima ili o onome što sada rade. To nije nepovezano, ali baviti se samo time – evo ko su oni, evo vidi sada koga ste izglasali, evo vam crknite, ne vidim šta proizvodimo time. Šta da radim sa tim? Ti ništa ne ugrožavaš Ivicu Dačića i Aleksandra Vučića time što s jedne strane ponavljaš ko su oni i šta su oni, ili ih s druge strane glorifikuješ i od njih praviš idole mladih. Apsolutno ništa dobro ne radiš za ovo društvo, to je potpuno infantilno.
Mi smo na pragu toga da postanemo ponovo jednopartijska država. Šta ćeš da radiš sa tim Vučićem kad bude imao 50 odsto i više podrške? Gde si ti bio u međuvremenu da upozoriš na to, da inoviraš način da ga kritikuješ? Jer oni će biti nezaustavljivi, oni su već sada nezaustavljivi, a to je jako opasno. Kažu, pa možda će opet da iznenade. Pa ne bih se kladio na to, neću da se kladim na to. Popraviće se oni sami. Pa neće se popraviti sami, ko se popravio sam? EU se neće time baviti, EU se ne bavi našim životima u tom smislu. Neće Ketrin Ešton da dođe pa da ide od kuće do kuće da proverava da li ti piješ zdravu vodu, da li piješ zdravo mleko, kako ti je kad odeš kod lekara itd. Neće oni to da rade. S druge strane, odakle su se preko noći stvorili tako visoki kriterijumi prema izvršnoj vlasti? Mislim da je jako dobro da to postoji, ali nismo to imali do sada. Pa što nisi tako kritikovao ranije, možda bi bilo bolje, možda ovi ni ne bi došli na vlast? Što nisi tako kritikovao Borisa Tadića kad je sve ono radio, što nisi kritikovao Dragana Đilasa i što si govorio – ne, on je dobar menadžer? Pa dobro, eto ti ga sad menadžer, Aleksandar Vučić će ti biti još bolji.
Time što ne osmišljavamo novi način, što ne inoviramo kao pojedinci i kao društvo, što ne nalazimo novi način da kritikujemo Dačića ili Vučića, time njemu omogućavamo da preko noći postane nešto što nikada nije bio. Time omogućavamo Dačiću da se sakrije iza Kosova koje je sam odabrao. Pa čekaj, čoveče, nije tvoja odgovornost samo u vezi sa Kosovom. On je odlučio da duži Kosovo, pa evo ja, istorijska pravda, ja idem i pregovaram sa Tačijem. Pa čekaj, gde si ti bio i šta si ti radio svih tih godina, i nije samo Kosovo bilo u pitanju. Gde je ceo region koji je unesrećen tom politikom?
Meni je posebnu pažnju privuklo nasilje među mladim ljudima i to mi je dosta indikativno, jer to su zapravo generacije koje dolaze. Pronađem podatak da u Novom Sadu svaki drugi đak koji ide u osnovnu školu je u školu doneo ili je video druga ili drugaricu da donosi oružje. Imate neprestano vesti koje govore o pucanju među osnovcima između dve smene. U Čačku na nekoj osnovnoj školi je bio ispisan cenovnik droga. Nedavno je izašao taj podatak o dramatičnom porastu broja krivičnih dela koje su izvršili maloletnici. Od 2005. do 2012. više od pet puta je porastao broj krivičnih dela koje su izvršili osobe mlađe od 18 godina. Tu spadaju silovanja, ubistva, krađe, sve. Ne razumem kako to nije tema, jer time se EU neće baviti. Tu vrstu problema neće rešiti ni datum, ni priznanje Kosova, ni hapšenje Miškovića, ništa, iako je sve to međusobno povezano. Ti moraš da radiš na hiljadu i jednom stejdžu istovremeno.
Sada u Beogradu imate taj neki trend gde pola Beograda krade poklopce od šahtova, a druga polovina u njih upada i lomi ruke i noge. To je poprimilo velike razmere, jer ovi nesretnici to kradu, nose u staro gvožđe i dobiju 500 dinara da imaju da prežive dan. A onda noću čovek dođe da parkira auto, ne vidi rupu, upadne unutra i slomi nogu. Taj proces se neprestano ponavlja i onda je stiglo genijalno rešenje gradskih vlasti da lancima vezuju poklopce od šahtova za beton. Znači, ne radiš apsolutno ništa ni da prebrojiš koliko tih ljudi ima, da vidiš kako da im pomogneš da ne kradu šaht, nego da nešto rade za tih 500 dinara.
S druge strane, imate taj strašni manir da se kradu spomenici. U parku Manjež sa spomenika su skinuli glavu i odneli je verovatno u staro gvožđe, opet za 2-3 hiljade dinara. Naravno da ne podržavam da se kradu spomenici, ali ako već morate, evo, ja živim odmah pored Tašmajdanskog parka, neka dođe neko i uzme onog Đilasovog Alijeva. Bolje neka njega skinu, on je ogroman, pa neka njega nose i prodaju.
I na kraju, slika koja je meni obeležila celu ovu deceniju. Ide neka vest o ljudima iz Niša koji su tokom ovih deset godina ostali bez posla i stana, bez ičega. Time su, naravno, ostali i bez socijalne zaštite, bez bilo kakve brige države. I oni su odlučili da je njihov jedini način da sve ovo prežive to da žive na groblju. To nije život na groblju tek tako, oni žive u grobovima. Ima video snimak tog čoveka koji potpuno prirodno izlazi iz groba, kao što ja izlazim iz svoje dnevne sobe.
Pre nego što smo se danas videli, razmišljam o tome da li ja poznajem jednu osobu, ne tvrdim da takvih nema, ali da li ja lično poznajem bar jednu osobu koja dobrovoljno živi u Srbiji. Ne poznajem. Kad se vidim sa ljudima sa kojima se družim to je uvek jedna ista tema – kako otići, jer udobnost ovog groba je takva da hoćeš samo što pre da odeš, da te ne zatrpa, da se ne zakopaš tu zauvek. Polovinu svoje životne energije sada trošim na pronalaženje načina da se nekako spasem i odem, jer vidim da uprkos svemu što misliš i što hoćeš, nemaš ti to sa kim ovde, a ni ne trebaš nikome. Kome sam ja potreban? I onda tako vrebaš, čekaš kad će da se otvori nešto za tebe, da slučajno ne propustiš šansu, jer iskustvo je pokazalo da ukoliko propustiš šansu da odeš onda verovatno nećeš ni otići, jer ona se ne pojavljuje često. To je kao kometa.
To je sve ta jedna ista tema – u kakvom je stanju ovo društvo. Pa ne, mi treba da budemo presrećni što su Dačić i Vučić, mogao je da bude neko sto puta gori. A ovo što kažu – pa dobro, to će morati u jednom trenutku da se sve raspadne, pa kad se raspadne, onda ćemo… Ma nije tačno, to može da traje decenijama. Propadaju i ljudi, ali se održavaju u životu. To smo doktorirali, propadaš sve vreme, propadaš, bolestan si, ne znaš ništa, ne obrazuješ se, mrzi te da se pokreneš, nemaš volje, nema nade. Pa takvo stanje može da traje do kraja života svih nas. Mi tako poluživi jedni drugima ne trebamo, mi nismo dobri jedni drugima. I ne vidim kako možemo da budemo dobri bilo kome drugome. Ni Zoranu Đinđiću, ni Ketrin Ešton. Mi smo potrošena roba i kao takvi moramo ili da nađemo načina da se obnovimo ili da konačno umremo.
Svetlana Lukić: Slušali ste Miloša Ćirića, a pre njega Biljanu Srbljanović. Bio je ovo Peščanik, pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.
Radio emisija, 15.03.2013.
Peščanik.net, 18.03.2013.
