Zbog mnogo razloga, vrlo zanimljiv intervju. Vuk Draskovic mi je u politici uvijek nekako licio na koketu. Nekada, koketirao pa i vlast dijelio sa Milosevicem. Sve tako koketirajuci palio narod na "ugrozeno srpstvo". Nakon toga koketirao sa Djindjicem i srpskom prozapadnom alternativom. Tu se nekako njegova koketna politika razotkrila, pa se onda skoro izgubio iz politike, ili ga ja, zbog daljine, vise nisam mogao vidjeti. U svakom slucaju, ucesnik je i svjedok mnogih istorijskih dogadjanja u zadnjih dvadeset godina. Ono sto sada predlaze svakako zavrijedjuje paznju.
Koketira li i danas? Ili to, kao i do sada, Danica koketira kroz svog Vuka?
**************************************
– U našem političkom jeziku dominira kovanica „bez alternative“. To se odnosi na EU, Kosovo... A šta je sa Srbijom, ima li ona alternativu?
DRAŠKOVIĆ: Meni se čini da Srbija danas ne zna ni gde je ni kud će. Narodna matica i matica političke i intelektualne elite je antizapadna. Sećam se onog decembarskog dana 1996. kad smo Vesna Pešić, Zoran Đinđić i ja proveli oko 300.000 šetača pored američke ambasade. Duže od sat vremena prolazila je kolona i skandirala „ju es ej, ju es ej“. Deset godina kasnije ta ambasada je spaljena, a SAD su danas kao simbol Zapada najomraženija država u Srbiji. Eto gde je Srbija danas.
– Još su sveža sećanja na ulogu Vašingtona u agresiji na Srbiju. Istovremeno, SAD su glavni zaštitnik Kosova.
DRAŠKOVIĆ: Uoči NATO bombardovanja tadašnji državni vrh procenio je da se isplati gurnuti državu pod bombe NATO-a, da se Kosovo mora izgubiti, ali da će to biti i velika pobeda jer će se narodna osećanja okrenuti protiv Zapada, kriveći Zapad za gubitak Kosova. Srbija danas živi to crno proročanstvo.
– Moglo bi se reći da i današnja politika jednim delom egzistira na tom proročanstvu zarad nekih dnevnopolitičkih poena.
DRAŠKOVIĆ: Umesto da se menja to antizapadno raspoloženje, da se menja upoznavanjem i sučeljavanjem naroda sa činjenicama, već deset godina se politika zapravo udvara tom raspoloženju. To je najveća greška svih nas koji smo u onoj poslednjoj deceniji 20. veka budili nade nove Srbije i boljeg života u njoj.
– Kada su svi svojevremeno govorili da se Srbija brani u Kninu, vi ste izašli sa porukom da se Knin brani u Srbiji. Gde se sad brani Kosovo?
DRAŠKOVIĆ: U Srbiji. Ne brani se Srbija na Košarama nego se ono što moramo štititi i zaštititi na Kosovu brani u Srbiji. Kada zagovaram promenu državne strategije prema Kosovu i formulisanje nove državne politike prema Kosovu, onda polazim od toga da je potrebno odvojiti sadašnju stvarnost, koju moramo da uvažavamo, od istorijskog uverenja srpskog naroda da je Kosovo Srbija. To uverenje je živelo u našem narodu i kad je Kosovo bilo u Srbiji i kad nije bilo u Srbiji, pa i onda kada nije bilo ni Srbije.
– Ali, u Ustavu piše...
DRAŠKOVIĆ: Ustav spominje i suštinsku autonomiju Kosova i da će ona biti određena posebnim ustavnim zakonom koji se donosi po proceduri po kojoj se donosi ili menja Ustav. Ustav je stupio na snagu u novembru 2006. godine, a do dana današnjeg još niko se nije setio ni da predloži pisanje tog ustavnog zakona koji bi odredio suštinsku autonomiju Kosova. Zašto?
– Sad je kasno.
DRAŠKOVIĆ: To je nemoguć zadatak, jer je nemoguće zakonom menjati stvarnost na Kosovu. Država nije teritorija nego je država kontrola teritorije. Države Srbije na Kosovu nema već deset godina, ali Srbije koja nije država na Kosovu ima i Srbija koja je država mora da učini sve da zaštiti tu Srbiju na Kosovu. A ta Srbija su Srbi na Kosovu, crkve, manastiri, istorijski i duhovni spomenici srpskog naroda. Imamo, možda, poslednju priliku da se izborimo za suštinsku zaštitu srpskog nacionalnog korpusa na Kosovu i našeg duhovnog nasleđa i da garanti te suštinske zaštite, koja podrazumeva i ekonomsku i kulturnu i duhovnu direktnu povezanost sa državom Srbijom, budu Evropska unija, SAD, Savet bezbednosti UN. Mislim da naša državna strategija mora da se preusmeri u ovom pravcu. Niko od Srbije neće tražiti da se odrekne istorijskog uverenja srpskog naroda da je Kosovo Srbija, ali istovremeno se od Srbije traži i tražiće se da prizna sadašnju realnost i da sa vlastima u Prištini otpočne dijalog o položaju srpskog naroda, o trgovini, nesmetanom protoku ljudi, robe i kapitala, da se rešavaju pitanja koja ne remete načela EU o jedinstvenom tržištu i slobodnoj trgovini.
– Zvaničan je stav da bi se pristajanjem na dijalog o tehničkim, a ne o statusnim pitanjima, priznala nezavisnost Kosova.
DRAŠKOVIĆ: Nepriznavanjem stvarnosti ne možemo da promenimo tu stvarnost. Nepriznavanjem stvarnosti možemo samo da nastavljamo nepotrebne i po nas štetne parnice sa EU. Mislim da bi u razgovorima Beograda i Prištine, uz posredovanje EU, Srbija trebalo da krene od nestatusnog dela Ahtisarijevog dokumenta tražeći poboljšanje i međunarodne garancije za dokument u celini sa tim poboljšanjima.
– Iz EU stižu nezvanični nagoveštaji uslovljavanja prijema Srbije njenim priznavanjem nezavisnosti Kosova.
DRAŠKOVIĆ: Ali to neće biti postavljeno kao uslov. Srbiji se postavlja uslov i sve će se više postavljati uslov da ne remeti principe EU kad je reč o regionalnoj saradnji uključujući i saradnju sa Kosovom. E sad, oni koji misle da pregovarati sa vlastima u Prištini o carini, trgovini, o putovanjima, o pitanjima koja se tiču života ljudi znači priznavati kosovsku nezavisnost, lansiraju tu priču da oni neće da imaju nikakve kontakte sa vlastima u Prištini jer bi bilo koji kontakt bio priznavanje nezavisnosti Kosova. To nije tačno. Razdvojimo ovo dvoje i brzo ćemo doći do formulisanja državne strategije prema Kosovu. Zato mislim da je posle saopštavanja mišljenja Međunarodnog suda pravde trebalo da iskoristimo dobru volju EU da podrži jednu našu rezoluciju koja bi pozvala na pregovore vlasti u Beogradu i vlasti u Prištini o suštinskoj zaštiti srpskog naroda na Kosovu i njegovog duhovnog nasleđa uz posredovanje i garancije EU.
– Pojavila se neka „fantomska“ deklaracija o nezavisnosti severnog dela Kosova. Kako to tumačite?
DRAŠKOVIĆ: Tome ne treba poklanjati pažnju jer se ne zna ko je to pisao i u ime koga.
– Dovodi se u kontekst podele Kosova. Koliko je ta opcija danas realna?
DRAŠKOVIĆ: Čak kada bi vlasti u Prištini to i htele, ne bi im dozvolili Evropa, SAD i NATO, jer bi se time pokrenuo domino efekat u Makedoniji, severnoj Grčkoj, u delovima Srbije, Crnoj Gori, u Bosni i Hercegovini... Suštinsko je pitanje zaštita Srba na Kosovu. Ali, Kosovo ne sme da bude kišobran ili zid od koga ne vidimo tolika Kosova po Srbiji samoj.
– Koja su to „Kosova po Srbiji“?
DRAŠKOVIĆ: Južno od Bubanj potoka Srbija nam se topi i nestaje. Za poslednjih deset godina u toj Srbiji južno od Bubanj potoka nestalo je 1.200 naselja, broj Srba u poslednjoj deceniji smanjen je za blizu 400.000. Čak u Šumadiji ove 2010. godine manje nas je za 100.000 nego što nas je bilo 2000. godine. Ali o ovome se ne raspravlja u našem parlamentu, ovo nisu teme naše vlade, ovo nisu teme naših medija, nažalost. Sa biološkim kopnjenjem nacije na sceni je i njeno sistematično zaglupljivanje i promovisanje jednog magarećeg sistema vrednosti, jer su nam Farma, Veliki brat, Menjam ženu i raznorazne slične emisije postale akademije nacionalnog duha. Ljudi od vrednosti u ovoj zemlji su u velikim problemima i nevoljama. I ne može se za sve potezati isto opravdanje – kriv je režim Slobodana Miloševića. Šta smo mi uradili za deset godina?
– To je dobro pitanje.
DRAŠKOVIĆ: Srbija mora da se suoči sa sopstvenom istorijom i da iz nje izvlači neke pouke. Nikada od Berlinskog kongresa pa naovamo u našoj državi nije postojalo većinsko, snažno, prozapadno, prodemokratsko opredeljenje naroda. Uvek je retrogradni deo društva, pod uticajem crkvenih propovedi da je Zapad šizmatički i jeretički, pod uticajem jalove intelektualne elite koja na tom Zapadu nije mogla da se afirmiše, pod uticajem i nekog istorijskog vezivanja za pravoslavlje i zemlje Istoka, većina naroda zazirala od Zapada. Međutim, imali smo političku i nacionalnu elitu mudrih i odvažnih ljudi koji nisu plivali niz maticu, nego su joj se suprotstavljali i odlučno vukli Srbiju ka Zapadu. Duhovna obnova, moralna obnova, obnova istorijskog pamćenja su neophodni.
– U Srbiji se često prizivaju vanredni izbori, čime se budi nada da su moguće promene, opšti boljitak uključujući i moralnu obnovu. Koliko je to realno?
DRAŠKOVIĆ: Kada smo se od 1990. do 2000. godine borili za promenu tadašnjeg režima u Srbiji imali smo program, viziju. Borili smo se govoreći narodu šta će biti i šta ćemo to mi da uradimo kada taj režim bude uklonjen. Činjenice su bile na našoj strani i one su bile odlučujuće za stalni rast antirežimskog raspoloženja. Šta danas opozicija nudi kao alternativu? Samu sebe i ništa konkretno, pa se stiče utisak da bi promena bila samo promena ljudi koji sede u foteljama a da se ništa drugo ne bi promenilo ili bi najverovatnije bilo još gore. Srbija je postala politički i idejno-strateški bezobalna. Teško je danas uočiti neku stratešku razliku među strankama. Svako može sa svakim, svako je protiv svakog. A to je posledica ovog stanja da ne znamo gde smo i da ne znamo kud ćemo. Ne možete istovremeno da budete za EU i za nesvrstane. Ne možete istovremeno biti za EU a voditi politiku protiv principa jedinstvenoga tržišta i slobodne trgovine na kojima počiva EU. Mislim da Srbija čeka, metaforično rečeno, nekog svog De Gola koji neće da se udvara stvarnosti nego će krenuti u rizik promene stvarnosti. Nije u pitanju bukvalno jedan čovek, taj De Gol je elita, politička elita. Mislim da su nam potrebni političari koji će hrabro da krenu, povedu ovu zemlju ka evroatlantskim integracijama bezuslovno, kršeći sve prepreke na tome putu.
– Da li ima takvih političara?
DRAŠKOVIĆ: Ima. Ali danas u ovome sistemu vrednosti ne mogu da pridobiju poverenje naroda. Nemaju mogućnost.
– A možda nemaju ni hrabrosti?
DRAŠKOVIĆ: Neki nemaju ni hrabrosti, ali ja tu delim De Golovo mišljenje da najviše rizikuje onaj koji neće da rizikuje. Svi mi proevropskog opredeljenja najviše rizikujemo time što nećemo da rizikujemo da krenemo u kreiranje bezuslovne proevropske politike, pa i po cenu protesta i unutrašnjih lomova koji će proći.
– To je dugotrajan proces. Ljude zanima kako će da prežive.
DRAŠKOVIĆ: Znam, ali da li je moguće podići životni standard, boriti se protiv nezaposlenosti, kreirati novu socijalnu, zdravstvenu i obrazovnu politiku ako Srbija bude u sukobu sa EU ili ako ostane izolovano antievropsko ostrvo.
– Opet se vraćamo na pitanje ko će da dovede do toga. Izbori...
DRAŠKOVIĆ: Možda bi to bilo rešenje, ali da se formuliše nova politika. Ili da se narodu kaže da su neprihvatljivi bilo kakvi kompromisi sa antievropskim snagama, da se izađe sa jasnom rečenicom šta ova zemlja dobija ako pristupi NATO-u, koliko će to pomoći da privuče strane investicije, da ubrzano krene ka članstvu u EU, šta će dobiti ekonomski, moralno, šta će dobiti razvojno i da se istovremeno sačini računica koja bi jasno pokazala šta će biti sa Srbijom koja je izvan EU i evroatlantskih integracija.
– Da li je takav predizborni program dobitna kombinacija?
DRAŠKOVIĆ: Pa i kada bi politička opcija koja bi izašla sa takvom jasnom strategijom izgubila te izbore, Srbija bi bila na dobitku jer bi veoma brzo ta druga antievropska politička opcija, koja bi pobedila na izborima, samu sebe porazila i ne bi vladala dugo.
– Vaša stranka je deo vladajuće koalicije. Da li o ovome razgovarate sa koalicionim partnerima, pre svih sa ljudima u vrhu DS?
DRAŠKOVIĆ: Naravno.
– A da li ste rekli – ljudi, urazumite se ili odoh.
DRAŠKOVIĆ: Sticajem okolnosti, SPO danas nije lokomotiva nego deo kompozicije.
– Da li se vi plašite da će vas izbaciti iz te kompozicije na sledećim izborima ako dođe do tzv. ukrupnjavanja političke scene?
DRAŠKOVIĆ: Svi projekti ukrupnjavanja političke scene su štetni za Srbiju. Kada govorim o regionalizaciji, pod time podrazumevam i političku regionalizaciju. Potrebno je Srbiju podeliti na onoliko izbornih jedinica koliko u njoj bude evroregiona. Potrebno je da svaki evroregion ima i svoju regionalnu skupštinu, neku vrstu svog regionalnog izvršnog veća. Pogledajmo Hrvatsku ili Sloveniju. Mislim da izborni cenzus mora biti snižen kako bi se u političkom smislu razbila beogradizacija i kako bi i regionalni parlamenti i centralni republički parlament odražavali lepezu raznoraznih interesa i stavova u samom narodu. Ovo će biti neizbežno.
– Kako to postići kad je već predlog statističkih regiona izazvao burne reakcije?
DRAŠKOVIĆ: Statistički regioni ne mogu biti zamena za stvarne regione, kao što ni fotografija hleba ne može biti zamena za hleb. I zbog toga je potrebno menjati Ustav.
– Ko se tome protivi?
DRAŠKOVIĆ: Takozvane patriotske snage smatraju da to vodi feudalizaciji odnosno federalizaciji Srbije. Nama je narod sada u mnogo čemu pametniji od političke elite. Pogledajmo raspoloženje u Nišu, Kragujevcu, Užicu. Svi traže da odlučuju.
– Da upravljaju, što bi rekao Čanak, svojim novcima?
DRAŠKOVIĆ: Da, da upravljaju svojim novcem.
– Moralna obnova, ali i put u EU zavise i od uspešnosti borbe protiv korupcije. Izgleda da se tu malo postiže. Afera sustiže aferu, a sad je narod stavljen pred lažnu dilemu ko je u pravu – Mišković ili Milka Forcan.
DRAŠKOVIĆ: Na startu 2000. godine, po rušenju ondašnjega režima, nije urađeno ono što se moglo uraditi, a da je urađeno ne bi bilo ni Miškovića, ni Forcanove, ni svih onih profitera koje je formirao ondašnji režim. Nova vlast se oslonila na njih i oni su postali jaki i uticajni. SPO od 1990. do 2000. godine predvodi borbu za promenu, za obaranje tadašnjeg režima. Za tih deset godina mi nikada nismo imali bilo kakvu vezu sa bilo kojim ratnim profiterom, kriminalcem, tajkunom.
– To svi govore.
DRAŠKOVIĆ: U svim tim aferama, istražnim i sudskim procesima, povlačila su se imena skoro svih stranaka, ali nikada Srpskog pokreta obnove. Od početka smo bili odlučno protiv veza sa njima i mislili smo da oni moraju da budu prva žrtva demokratske tranzicije. Oni su, međutim, postali temelj demokratske tranzicije, a u građenju tog temelja nije učestvovao SPO, jer nas od 2000. do 2004. godine nema ni u parlamentu ni u vladi, nego smo bili zapravo meta nove vlasti.
– Da li bi se više saznalo o tim vezama da su otvoreni tajni dosijei na čemu vi uporno insistirate?
DRAŠKOVIĆ: Ne postoji ni jedno jedino objašnjenje zašto se ne otvaraju tajni dosijei i to svih tajnih policija od 1945. pa do danas.
– Da li ste dobili odgovor od nekoga iz Vlade zašto to nije učinjeno?
DRAŠKOVIĆ: Ne, nikada nije dato objašnjenje zašto se to ne sme uraditi. Uvek je bilo jasno da se neki ili mnogi pribojavaju jednog takvog poteza.
– Znači li to da i sada neki ili mnogi participiraju na bilo koji način u vlasti?
DRAŠKOVIĆ: Kada su otvoreni tajni dosijei u Istočnoj Nemačkoj, Poljskoj, Bugarskoj u Rumuniji, otkrilo se da je oko 50 odsto ovih novoevropljana aktivno sarađivalo sa komunističkim tajnim službama. Pukla su mnoga prijateljstva, mnogi brakovi, rodbinske veze. Zbog toga se ne otvaraju ovde tajni dosijei. Možda bismo u tim tajnim dosijeima saznali kako su sadašnji tajkuni došli do kapitala i na čijim inostranim računima su završile milijarde i milijarde dolara iznetih iz zemlje.
– Da li se plašite zato što stalno potežete ovo pitanje o dosijeima i o ulozi tajnih službi?
DRAŠKOVIĆ: Pa, plašim se. Znam da sam meta te nezvanične a praktično vladajuće tajne policije. Ona nije demontirana, ona nije rasformirana, ona nije razvlašćena i u mnogim zločinima današnjim njeni su prsti. Mislim da je ta mreža odlučujući koordinator svih antievropskih i antizapadnih procesa u Srbiji.
– Mislite da su oni moćniji od ministra policije ili od šefa BIA? Da su moćniji od države?
DRAŠKOVIĆ: Moćniji su jer imaju svoje ljude svuda – u tužilaštvu, u sudovima, u parlamentu, Vladi, u medijima, u kompanijama, firmama koje su ekonomski vlasnik Srbije danas. Ogromna je to moć.
– Mnogi tvrde da je šansa da se tajne policije „razvlaste“ propuštena već 6. oktobra 2000.
DRAŠKOVIĆ: Tada je bio istorijski trenutak da se do temelja rasformira taj režim zločina i poruše njegovi stubovi jer je postojalo raspoloženje ogromne većine naroda za takvu akciju. Nažalost, stubovi bivšeg režima proglašeni su za junake 5. oktobra.
– Kako je moguće brzo prevazići ne samo ovaj problem? Ima li Srbija, da se vratimo na početno pitanje, alternativu?
DRAŠKOVIĆ: Državotvorno rešenje bi bilo izaći pred narod sa predlogom da se promene antievropske odredbe Ustava, da se promene odredbe koje su temelj naopake kosovske strategije države, da se istupi sa programom evropske regionalizacije Srbije, otvaranja tajnih dosijea, temeljnog čišćenja kuće od svega što ovu zemlju vuče u nazadovanje i propadanje. Pa neka narod odluči.
NIN broj 3113; 26.08.2010.
No comments:
Post a Comment