Vesna Aleksić: ULICA JANG

Oktobra
2002.

Ulica
Jang je najduža ulica na svetu. Počinje u srcu
grada Toronta, u dauntaunu; počinje u noći, izrasta 1z prezenta,
bolno želeći patinu i starost evropskih uličica; izrasta iz buke i
slojevitosti razuzdanog noćnog života podarenog za kraj nedelje,
kada se pije do besvesti i kada se zaboravlja na rad, rad, rad i
novac, na strah 1 prazninu. Svetla je prelivaju kao poplava jasnoće
koja razgolićuje, kreću se njom drsko i razuzdano, kao
odluka...neka sija, neka treperi, neka grca pod povicima i smehom,
neka se savija pod tehno muzikom u disko klubovima, neka mudruje s
projekcijama filmova u mamutskom bioskopu gde se doživljaj umnožava
u devetnaest sala s devetnaest različitih filmova u istom času. Sve
je veliko u ulici Jang. Od restorana u kojem poslužuju kelnerice s
enormno velikim grudima (što je zaštitni znak restorana urađen na
svetlećoj reklami, bez obzira šta bi na to rekao gospodin Frojd) i
džambo pakovanja koka-kole, do drskih bilborda kao imperativnih
provodnika male potrošačke sreće, i taksija i automobila koji
klize kroz drvorede javora kao niz uglačan crni somot s drečavim
šarama.

Pozni
je sat kada prolazim početkom ulice Jang, radoznalo posmatrajući
grupicu prostitutki. Previše otvoren pogled jednu je povredio pa mi
je pokazala neljuba­znu grimasu.

„Oprosti",
rekla sam joj u prolazu svojim jezikom, nebitnim za noć i situaciju.
I za nju, mladu i doteranu, i negde u svom biću nepomirenu s
intenzitetom zahteva života na početku ulice Jang, gde je glamur i
sjaj, gde su Gapove i Diorove radnje, gde je vazduh namirisan i gde
je iza stakala zaključano sve što vredi. Osim drveća i
pro­laznika, naravno. I osim ljubavi u svakom obliku.

Gej
varijantu ne zanimaju radoznali pogledi. Put mi preseca par visokih,
vitkih mladića koji se drže za ruke, nežno, isprepletenih prstiju.
Nikoga ne gledaju. Ništa ih ne zanima. Slično je i sa mladićem i
devojkom koji spa­vaju na klupi, ispod nebodera, pod bleštavim
staklima banke. U velikoj su, zajedničkoj vreći za spavanje i
usnuli su, ne hajući za oštar vetar koji je očistio nebo, i posuo
ga oktobarskim krupnim zvezdama, koje se ipak, zbog silnog svetla, ne
mogu ni naslutiti. A zvezde idu uz ljubav, u ulici Jang ili bilo gde
na svetu.

O
ljubavi kao takvoj, mislim već sledećeg jutra na propovedi u
srpskoj crkvi u Misisagi.

„Bože,
vrati me sebi!" govori stih pesnik, zemljak.

Stih
medu stihovima, jedini koji pamtim.

Vrati
me ljubavi, prevodim ga odmah u sebi, držeći njegovu knjigu u ruci.
Srpska književna zadruga, Beo­grad. Prvi put ga susrećem. Nije
više ni Srbin, nije ni Kanađanin. Pesnik je. Dete. Biće. Provodnik
te sile, pro­pustio ju je kroz stih da prođe, da mi se ukopa pod
kožu. Hvala mu za to.

Posle
njega, pred nas izlazi sveštenik.

„Bez
ljubavi sam zvono koje zveči...", počinje propoved.

I
da je ljubav jača od vere i nade podvući će. Nikad nisam mislila o
tim silama, ali sećam se, namah, svog
malog zlatnog lančića s ta tri simbola: srce, krstić i sidro. I
kako sam ga sakrivala ispod haljinica da ga ne vidi učiteljica. Nije
volela krst, takva su bila vremena. Nismo znali koliko je nade
polagala u nas, ali osećali smo da nas voli. A to je bio početak
života. Kao početak ulice Jang, svetao i sjaktav.

„Gde
je kraj ulice Jang?" upitala sam prethodne noći.

„Kraj
je na okeanu, dvesta kilometara dalje od početka", rekli su mi.

Kraj
je u tišini, na obali, u mraku. Daleko od sjajnih izloga, stakla i
metala. Kraj je tamo gde se noću mogu videti zvezde i oslušnuti
tišina. Talasa. Kosmosa. Srca. Usamljenosti.

„Uvek
je ljubav jača i od vere i od nade", ponavlja sveštenik u
Misisagi.

Da
se upamti.

Uzimam
komad nafore i gutam ga s teškom mu­kom. Izlazim napolje i vidim
da su ispred crkve po­stavljene ljupke stoličice presvučene
satenom s roze i plavim mašnama. Krštavaće se neko srpsko dete tog
podneva u crkvi. Lepa slika. Budi neki spokoj... Gledam je s bolom u
očima, s bolom od blistavog sunca i mamurluka, od kafa i alkohola iz
Srpske krune, kafane u kojoj se pevalo o ljubavi do jutra, uz miris
roštilja i ljutog duvanskog dima. Sa bolom od noćnog provoda u
ulici Jang.

Nekako
i ne umem da izađem iz nje. Iz osećanja da jedna slika pokreće niz
starih, proživljenih. Da jedna reč pokreće toliku silu. Jedna
obična reč s namerom izgovorena, reč sa toliko pojavnih oblika i
simbola, reč iz propovedi, iz omame svega što postoji.

I
nije važno odakle nas vodi, ni kuda nas vodi, može se zvati bilo
kako, može Jang, može i život, može i sud­bina, može
svakako...

Ništa
nije važno, osim potrebe vraćanja sebi. Iznova iznova, uvek
iznova...

Vesna Aleksić