U
ljeto 1970. godine, nakratko sam morao napustiti Dubrovnik, gdje sam
namjeravao provesti cijelo ljeto i skoknuti do Zadra da se sastanem
sa nekim mojim starim drugarima. Iskren da budem, nije mi se išlo,
ali kada sam već napravio glupost i brzopleto obećao, to sam morao
i odraditi. I tako ti ja jedno jutro poranim i skoro „dekintiran“
krenem put Zadra. Već na samom početku autostop me je loše išao,
tako da sam se cijelo jutro borio samo da stignem do magistrale. Na
kraju sam jedva našao prevoz. Čovjek me prevezao dvadesetak
kilometara i istresao pored neke kafane.
Taj
dan kao da se sve urotilo protiv mene, nisam imao love za autobus,
autostop nije išao kako treba, odjednom osjetih da počinjem
dobijati temperaturu, a domoroci koji su prolazili pored mene gledali
su me bez imalo simpatija. Poče da me hvata panika.
Kako
se taj „bed“ počeo pretvarati u katastrofu, ja napokon odlučih
da uđem u kafanu sa namjerom da nešto pojedem. Odmah na ulazu u
kafanu primijetih džuboks, u koji iz istih stopa turih nos. Naravno,
tu je bilo svega i svačega, ali ja iz prve primjetih Stonse i moju
omiljenu temu „We love you“. Ovu stvar sam volio radi njenog
klavirskog djela koji je Jan Stjuard stvarno majstorski odsvirao, a
kada se tome dodaju lupanje zatvorskih vrata i zveckanje robijaških
lanaca, eto ti razloga da se jedan osamnaestogodišnjak na nju „upeca
k’o klen“.
Inače,
Stonsi su tu stvar napravili nakon što su jednu noć proveli iza
rešetaka radi posjedovanja droge. Kasnije će Kit Ričards na
pitanje novinara o problemima sa drogom odgovoriti:
„Ja
sa drogom nikad nisam imao problema, jedini moj problem je bila
policija.“
Kada
sam sjeo za sto, odmah mi priđe konobar i u stilu Taška Načića iz
„Radovana trećeg“ upita šta želim. Ja mu rekoh da bih pojeo
nešto toplo i upitah šta ima. On reče da imaju samo grašak sa
mesom, a može i solo grašak. Kada sam se preračunao, ustanovio sam
da imam taman toliko love da pojedem ili grašak sa mesom ili solo
grašak i da čujem „We love you“. Naravno, ja se odlučih za ovu
drugu opciju. Grašak je bio katastrofalan, ali su zato Stonsi bili
super.
Kada
sam krenuo dalje, temperatura me je sve više hvatala, tako da sam se
taj dan jedva dovukao do ferijalnog kampa u Makarskoj. Tu sam našao
neke naše gimnazijalce koji su mi našli prazan šator i dali neke
tablete za obaranje temperature. Ovi ljudi su bili najbolji
gimnazijalci u cijeloj Jugoslaviji i kao takvi preko omladinskog
lista „Mladost“ besplatno ljetovali u Makarskoj. Sutradan se
ustanovilo da imam gadnu gnojnu anginu i da ću tu morati provesti
par dana. To je već bio problem, jer sam zaboravo ponijeti
zdravstvenu knjižicu, a uz to, bio sam i totalno dekintiran.
Međutim,
i to sam vrlo brzo prebrodio uz pomoć mojih drugara Slavice i Icana
koji mi nađoše prazan šator koji je pripadao njima.
Tada
je situacija već izgledala puno bolje, a kada se tom dodaju i dvije
Poljakinje koje sam upoznao u kampu, situacija se iz korijena
promijenila. Cure su bile „prave duše slavenske“ i davale su sve
od sebe za moj što brži oporavak. Jesu bile debele i pomalo
čibuljave, ali za svaku pohvalu je bila njihova požrtvovanost i
vjera u slobodnu ljubav. Tih dana nisam ni viđao ostalu raju iz
Banje Luke, a kada sam došao da se sa njima pozdravim, upitaše me
„Zar si ti još tu?“.
Te
godine nisam ni stigao do Zadra, a kada sam na ulazu u Banju Luku
sreo Bambusa i Đinu kako kreću za Dubrovnik, ja im poželih sretan
put i odoh direkcione kući da se najedem i naspavam kao čovjek.
Banja
Luka 1973. godine
Ovo
je samo fol, nikad nešto posebno nisam volio Amere.
Pozdrav
Little Sule.
No comments:
Post a Comment