Ljiljana Jokić Kaspar: Srbiju za carevinu

Prvo pogledajte, procitajte i ne cudite se:



http://www.e-novine.com/fotogalerija/fotogalerija-srbija/77860-Bez-kralja---valja.html



A zatim procitajte i ovaj tekst objavljen u e-Novinama

****************************************

Jedva čekam da Srbija postane carevina! U ovom trenutku preskromno je da bude samo kraljevina, a sa Karađorđevićima je bila i malčice izblamirana. Da ne pominjem Januarsku diktaturu, oktroisani ustav, bežaniju maloletnog kralja i njegovog namesnika kneza Pavla koji se lepo slagao sa fašistima. Zato je bolje da se vratimo izvornoj carevini (Dušanovoj) i pokažemo Evropi, svetu i regionu da i mi konja za trku imamo i da nismo tikve bez korena. Neka puknu svi naši dušmani, zbog našeg plavokrvnog kontinuiteta kad smo već izgubili onaj jugoslovenski kontinuitet, zbog kojeg se prolila tolika krv po regionu. Nismo uspeli da sačuvamo Brozovu i Miloševićevu Jugoslaviju (ni da se proširimo), ali pošto je nama važna tradicija, daj šta daš! Dačić naravno ostaje, dok fotelja predsednika Tomislava Nikolića postaje problematična. Pošto je u Srbiji sve moguće, pretpostavljam da ćemo (da se niko ne uvredi i ostane bez vlasti) istovremeno imati predsednika države i kralja i cara! Tako složena politička scena je skoro već uhodana, a kad se razmisli o sastavu vlade i saradnji ideološki i politički suprotstavljenih političara, Srbijom mogu vladati sva trojica istovremeno, samo da se dogovore i podele resore.

Povratkom „zemnih ostataka“ kralja Petra Karađorđevića iz Amerike nastupilo je nacionalno pomirenje, priznao je premijer Dačić i izljubio se sa princom Aleksandrom Karađorđevićem. Kao socijalista i naslednik komunista, kako sam reče, sve je priznao i pao mu u zagrljaj. „Hvala Ivice“, procedio je princ Aca i zagrlio „soc-naslednika“, ali mu nije ništa obećao. U tom trenutku pred TV kamerama verbalno se umešao patrijarh Jirinej znajući šta je najbolje za sekularnu državu. U istom trenutku je predložio promenu državnog uređenja.

Dok aktualni predsednik Tomislav Nikolić posluje po pravilima „službe“ i ne meša se u ono što mu nije posao, crkva i njeni poslenici ubrzano (mu rade) na prosvećivanju i osvešćivanju nacije. Promene su na sve strane. Eto i Sveti Sava se izmestio na teniski teren. Javio Nenad Đoković preko twittera da je sve vreme dok je onomad igrao tenis u Melburnu svetac bio uz njega. Na sve strane pršte i spremaju se rehabilitacije bivših fašista i narodnih izdajnika koje su svojevremeno, pre sedamdesetak godina osudili antifašisti. Ma kakvi antifašisti, sve su to komunjare i partizanske ubice, svakodnevno se preko medija sipa levkom u prazne glave podanika. Sve, pa i njihova pobeda u Drugom svetskom ratu je obična, (komunistička) izmišljotina. Oni su izmislili da je među Srbima bilo fašista! Ma hajde, Srbi su isključivo sve sam go rodoljub i patriota! Nema izdajnika osim komunista. I zato u poslednje vreme nema onog ko je makar primirisao vlast, a da ne gura neku rehabilitacionu priču. Evo i izvesni Fajgelj tek što je osvanuo kao direktor Kulturnog centra Novog Sada, već je stigao da piše nekakvo opravdanje za generala Milana Nedića, javlja portal Radija 021. Ih, da je đeneral Nedić mogao i da pretpostavi ko će ga braniti, ne bi dozvolio Nemcima da vozaju hiljade Jevreja po Beogradu u onim kamionima-dušegupkama. Dokumenta iz istorijskih arhiva iz kojih se vidi da je Nedić Nemcima redovno slao izveštaje o broju istrebljenih Jevreja, pocepaće i spaliti neki novi istoričari koji se upravo preporučuju da pišu drugačiju istoriju.

Photo: TANJUG

Otkako su u državu stigli zemni ostaci kralja Petra Karađorđevića, neki delovi političke elite su se tako uspalili kao da im je kralj rođeni stric. Pripremili odar, a očekuje se mimohod naroda kako bi mu odao počast. Kome nije jasno zašto bi pokojnom kralju trebalo odati počast, neka pita crkvu i one koji su ceo program zamislili. Na zvaničnu sahranu „ostataka kralja“ sačekaćemo proleće, tek toliko da bude lepo vreme i da se umeđuvremenu napumpa adrenalin i podigne nivo rojalizma u krvi, socijalizmom zatrovanog naroda. Sahrana mora biti veličanstvenija od života nesrećnog kralja, čije će životne činjenice prekrojiti i začiniti patosom neki novi istoričari.

Već se uveliko priča i truni po medijima da pre okupacije nacista osamnaestogodišnji kralj nije pobegao u inostranstvo (sa polugama zlata i dragocenostima), nego je morao da ode da ga Nemci ne bi ubili. To što nisu ubili njegovog namesnika kneza Pavla Karađorđevića je zato što je pristao da se voza u autu sa Adolfom Hitlerom. Potpisavši pakt sa nacistima, knez je spasao srpski narod od pogiblji i rata, tako da je od recimo pet miliona Srba bilo svega milion i po žrtava. Ako bude potrebno dokazaće se da je kralj Petar Karađorđević ceo život proveo u nekoj zabiti, plačući i okajavajući grehe što je napustio svoj narod u nevolji.

Zamalo da zaboravim, kad prođe žalost i kraljeva sahrana, a proći će brže od treptaja, za cara će biti proglašen neko kome je mentalno stanje na „razini napoleonskog umišljaja“. Ko šiša kralja Tvrtka, Nikolu i Tomislava, Aleksandra Velikog i ostalu boraniju (koja nikad neće nići) i mi konja za trku imamo. Ups! Cara Dušan silni je činjenica, pa bi smo morali da vratimo našem pravosuđu njegov zakonik, po kome bi se u Srbiji sudilo kao pre 700 godina. I živelo bi se kao tada. Crkva bi bila presrećna. A onda sledi društveni i ekonomski procvat!

Dobro, moja mašta možda nije na adekvatnom nivou tako važne i inspirativne teme, ali se iskreno nadam da će se kada Srbija postane carevina i kraljevina an gro deliti nacionalne penzije svim radnicima estrade, a ne kao sada samo pojedinim pevačicama i pevačima. Eto neki građani se bune što je i nekadašnja filmska diva Olivera Katarina dobila tu naci-penziju. Mislim da je uistinu odavno zaradila, ne samo kako zlobnici tvrde pevajući u filmu „Skupljači perja“. Posle tog filma pevala je na nekoliko koncerata u Kanu, gde se i međunarodno proslavila. Posle je pevala i nekoliko sezona kod kuće, a kada je prošlo dvadesetak godina od njene pevačke karijere koja je umeđuvremenu potpuno izbledela, iznenada je doputovala u Novi Sad sa grupom građana sa Kosova. Te 1988. koračajući na čelu kolone, zajedno sa nekim brkatim starcem i momcima koji su nosili zastave, predvodila je stotinak rodoljuba do zgrade Izvršnog veća Vojvodine. Sunce upeklo, a oni jadni došli čak u Novi Sad da piju vode. Tada ih je pokvareno autonomaško rukovodstvo optužilo da su došli da ruše autnomiju Vojvodine. I ne samo da im nisu dali vode, nego su gospođu Oliveru Katarinu nazvali profuknjačom. Sramota!

Ali eto, sada je nepravda ispravljena i pevačica konačno dobila nacionalnu penziju. Nije zadovoljna sumom od 50 hiljada dinara. To je socijala i sitniš, izjavila je za novine. Možda bi mogla da sleti među gastarbajtere i zaradi neku kintu, ali joj teško pada od kada je postala književnica.