Odabrao sam ovaj njegov intervju objavljen u Politici 2008. godine, kao uvod u nase blogovsko upoznavanje sa ovim misliocem. Ako nekoga ovaj intervju i ovo pominjanje poznatog filozofa sa nasih prostora potakne da posalje jos nesto o njemu, rado cu objaviti.
********************
 |
Današnje vreme je vreme za aktivne
Ne treba prihvatati dilemu: ili sluge Evrope ili ponosni Balkanci. Ponašajmo se kao ključni, sastavni deo Evrope
Živimo u jednom vremenu koje apsolutno nije monotono. Ispod površine dešavaju se, čak bih kazao, sudbonosne stvari.
Ovo, u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku”, kaže Slavoj Žižek, slovenački filozof i psihoanalitičar, jedan od najuticajnijih i najintrigantnijih mislilaca u svetu, koji je doputovao preksinoć u Novi Sad da bi predstavio svoju, tek objavljenu knjigu, na srpskom jeziku, „Ispitivanje realnog”. Delo je objavio mladi novosadski izdavač „Akademska knjiga”, a Žižek će, posle susreta sa čitaocima u Novom Sadu, danas biti gost Beograda gde će, u dvorani Kulturnog centra Beograda, u 12 sati gostovati istim povodom.
Slavoj Žižek (1949) rođen je u Ljubljani, ali je, bukvalno, građanin sveta: predaje na niz poznatih univerziteta, a autor je više desetina knjiga, u kojima, kako kažu znalci, polemično, nekonvencionalno i hrabro ulazi u sve oblasti ljudske civilizacije: od filozofije do političke teorije i masovne kulture. Poslednji put u Beogradu je bio za vreme demonstracija 1996/1997, kada je, sa svojim beogradskim izdavačem Ivanom Čolovićem, kako kaže, sa Novog Beograda krenuo peške do Brankovog mosta, na kojem ih je dočekao policijski kordon.
Sećate se dobro tog vremena?
Tada je Zoran Đinđić pobedio na izborima, ali se sećam i mog boravka pre toga, kada je još bila Jugoslavija. I inače, imam dobre uspomene iz Srbije, sećam se da je u sedamdesetim godinama prošlog veka Srbija bila najdemokratskija u bivšoj Jugoslaviji. Posle je došlo Titovo pismo... A u Beogradu je jedino tada bilo moguće objaviti polemičke knjige, ceo niz slovenačkih intelektualaca, pisaca, filozofa, sa kojima ja nisam u dobrim odnosima, objavljivan je u Srbiji, i u drugim republikama. Nije se moglo u Sloveniji.
Onda se Jugoslavija raspala... I to krvavo, a kako je svet razumeo Balkan?
Ja sam uvek bio protiv one užasne fraze kojom su zapadni novinari, u nameri da kažu nešto „duboko”, govorili: „Ako hoćeš da razumeš Balkan, treba da razumeš 500 godina istorije.” Ja kažem sasvim suprotno: stvari se dešavaju sada, a svako uzme od istorije ono što je za njega upotrebljivo. Sećam se da smo, malo pre nego što je postao gradonačelnik, Zoran Đinđić i ja imali zajednički intervju za „Zidojče cajtung” (novinar je pokušao da nas prilično jevtino provocira). Đinđić je kazao dve dobre stvari, kojih se još sećam, jednostavno je dao ključ za sva zbivanja u raspadu Jugoslavije. Jedna je, kazao je, da je Milošević prvi političar koji je zaista shvatio da je Tito mrtav. Tragedija ostalih partijskih rukovodilaca bila je što su oni još igrali onu igru: „Mi dalje branimo Titovu baštinu”. A trebalo je da učine isti korak: „Tito je gotov”.
Zato, kad pričam sa svim onim nostalgičarima, kojih ima mnogo više na Zapadu nego kod nas, uvek kažem da to što se desilo u devedesetim bio je momenat istine. Nismo se suočili sa traumama, i za sve to smo platili u tim devedesetim godinama 20. veka.
A koju je drugu dobru stvar uočio Đinđić?
On se usprotivio mitu da ljudi na Balkanu ništa ne nauče, a i ništa ne zaboravljaju. Kazao je: „Ne! na Balkanu se veoma brzo zaboravlja”.
Ipak, Evropa nas zaboravlja?
Balkan je kao neki ekran na koji Evropa projektuje svoje stare traume. A za to mi plaćamo cenu. Moj prijatelj Mladen Dolar, već dugo vremena parafrazirajući onu slavnu rečenicu Žaka Lakana da je „nesvesno strukturirano kao jezik”, kazao je lepu formulu: „Evropsko nesvesno strukturirano je kao Balkan”. I zato, ako hoćete da shvatite to što se dešavalo ovde devedesetih godina, prvo zaboravite sve ove pričice o istorijskim traumama, o 500 ili 1.000 godina prošlosti. Ali, Srbija je sada ostala bez Kosova, a to nisu baš pričice o vekovnoj prošlosti.
Ako bih ja bio Srbin, ja bih plakao nad onim šta se sve moglo dobiti da je Milošević pokazao više mere, i u Bosni i na Kosovu. Sećam se svih onih pregovora, Rambujea... Nudio je tada Zapad mnogo više nego što sada Srbi traže. To je veoma tužno. A što se Kosova tiče, problem su zapadni interesi. S jedne strane su oni praktični, budimo sasvim otvoreni: nafta i njen transport, ko će strateški držati granicu sa Ruskom Federacijom. I, direktno, simbol i materijalizacija tog interesa: da nema velikih američkih baza na Kosovu, Amerika za nezavisnost Kosova ne bi dala ni pet para. Ja mislim da je to ključni faktor. Vi ste, ipak, dugo bili na strani Albanaca sa Kosova. Ali, nedavno ste u intervjuu listu „ Republika” rekli: „Godinama sam zastupao albansku stranu. Ali, ovo što se danas radi srpskoj manjini postaje nepodnošljivo”.
Prvo da budem sasvim jasan. Ja jesam dugo vremena imao odnos prema Albancima kao prema ugroženoj strani. Ali, moram da kažem da sada mislim ovo što sam napisao. Jer, ako sada ne kažem da treba dati Srbima pravo, onda gubim moralno pravo da govorim to što sam do sada govorio... Zapad svoje multikulturne snove projektuje na nas, imajući u vidu onaj Titov mit o bratstvu i jedinstvu, multikulturnom raju onog vremena. I sad bi hteli da to na svaki način podrže, a na Kosovu jednu staru srpsku porodicu od (karikiram, ali ne mnogo) pet članova štiti 50 vojnika Kfora!
Šta, onda, treba činiti?
Mislim da treba biti brutalno pragmatičan: ako se ljudi toliko mrze, neka barem privremeno bude neka neoficijelna deoba. Nemački filozof Petar Sloterdajk, sa kojim se ja inače politički ne slažem, kazao je ipak nešto lepo: „Globalizacija nas je sve suviše brzo ubacila u zajedništvo”. A nama danas ne treba da se svi razumemo, da budemo zajedno, da ja znam vaše narodne pesme, a vi znate sva moja blesava jela, već da dostojanstveno živimo. Posle NATO bombardovanja, Albanci su znali da vreme radi za njih. Trebalo je samo čekati. A od Srba je trebalo da krene neka inicijativa, bilo šta. Nezavisnost Kosova se spremala, ali sada treba biti svestan da to što se sada dešava tamo ne može biti dugoročno rešenje. Jer, ako ništa drugo, budimo realisti i svesni postojanja dve albanske države, Kosova i Albanije. Zato mislim da to nije dobro rešenje. I baš sam se smejao kada je Hašim Tači delio neke bombone Srbima, tražeći poštenog Srbina, kao Milošević svojevremeno, poštenog Albanca. Još nas, mislim, čeka neka restrukturacija balkanskog prostora.
Hoće li Evropa reagovati pre SAD, u vezi sa tim?
Problem Evrope je u tome što ona ima neki impotentni moralizam, koji nije zaista moralizam. I Evropa, naravno, može biti brutalno pragmatična, ali Evropa o sebi kaže da se više drži principa. Naravno, sve je to podređeno interesima. A SAD su, naravno, prilično besprincipijelne, videlo se to već u početku kada im je prvo odgovarala snažna Srbija, pa se to zbog strateških interesa promenilo. Ja shvatam da se Srbi sada osećaju povređenim, i to ih gura u neku zajednicu sa Rusijom. Ali, interesi se menjaju, i nemojte biti suviše pesimisti. Nije još sve odlučeno, sve je otvoreno, i sad je momenat da se ne gube živci, i da se ne ulazi u paranoju da je celi svet protiv nas. Moj savet staromodnog marksiste jeste da počnemo da pričamo o tome. A to bi bilo dobro i za moju državu, Sloveniju, jer bližimo se vulgarnom brutalnom kapitalizmu gde se zaista oblikuje neki pragmatičan kapital koji ne možemo više tumačiti u ovim starodisidentskim terminima.
Izgleda da svetom vladaju interesi, i to interesi jačeg. Ko se može suprotstaviti, svi su u nekom strahu?
E, to je druga strana globalizacije: mali su u strahu od Amerikanaca, Amerikanci su u strahu od terorista. Slažem se sa pojmom koji su izveli moji francuski levičarski prijatelji – živimo u vremenu postpolitike. Danas politika sve više postaje ne stvar neke strasne političke borbe nego stvar ekspertize, utilitarnog koordiniranja interesa. E, sad, ako hoćeš nešto više, strast, jedini način da ga dobiješ jeste putem straha: za nacionalni suverenitet, od stranaca, imigranata, levičarski strahovi – ekološki strah, kojim se manipuliše... Može biti moralni strah, dekadencija, ali to je sve tužan znak našeg vremena, to da je temeljna kategorija angažmana strah. Ako hoćeš da ljude mobilišeš, jedini način da uspeš je strah. I to mnogo govori o našem vremenu.
Slovenci i Srbi
Odnos Slovenaca i Srba je veoma zanimljiv: mislim da su se Slovenci osećali ugroženim (sećate se, organizovaćemo mitinge i kod vas), a Srbi su imali utisak najveće izdaje. Ipak, istorijski između naroda je duboko prijateljstvo koje će sve preživeti. I ima dobrih znakova. S jedne strane je ekonomija. S druge, uprkos nesporazumima, ako pitate prosečnog Slovenca, njegov je odnos prema Srbima apsolutno pozitivan. I, ono što se meni najviše dopada, to je ako pogledate mlade ljude, adolescente, tinejdžere – Srbija je još uvek tu. Filmovi, rok muzika... Pre par godina u Sloveniji najavio je koncert Majkl Džekson ali su mu otkazali. A idu na koncerte Bore Čorbe, Balaševića... To je kul u mladoj generaciji, da ne pričam o srpskim filmovima...
Srpski intelektualci u svetu
– Svet naše i vaše intelektualce treba više nego ikada sada. Zapad je voleo lokalne disidente, ali kada su „traumatične osobe”, Tuđman i Milošević, otišle, nastupio je tužni momenat kad nismo više bili „in”. Zato mislim da bi bilo veoma važno ići u kulturnu ofanzivu. Na Zapadu ste samo imali prave uspehe, autentični hit je bio Pavićev „Hazarski rečnik”, on se prodavao u najvećim njujorškim knjižarama, među bestselerima, i bio je čak moda njujorških intelektualaca. Ali, za sve nas mislim da je važno pronaći nešto novo. Evo jedne anegdote o Semu Goldvinu, holivudskom producentu kome su kritičari jednom zamerili da u njegovim filmovima ima suviše starih klišea. On je odmah poslao poruku svojim scenaristima: „Promenite stil rada, trebaju nam novi klišei”. E, to treba vama i nama. Dosta sa starim klišeima.
Optimista na dugi rok
– Ja sam optimist na dugi rok, zato što sam globalnije pesimista. Ko zna šta će biti sa Evropom, ništa nije jasno. Nadam se da će Evropa smoći snage da formuliše neki projekat jer sada živimo u svetu koji postaje multicentričan, SAD su „profurale” svoju šansu. Trenutno imamo konkurenciju globalnih modela: američkog liberalkapitalizma koji Evropa delimično prihvata, imamo azijski autoritarni kapitalizam koji ima različite varijante, možda se oblikuju i drugi, ne znam šta će biti rezultat ovog južnoameričkog, višepopulističkog kapitalizma. Ali, ja ne bih voleo da živim u svetu gde je jedini izbor između američkog i autoritarnog kapitalizma, i to je izazov Evropi. Samo se bojim da će ga ona propustiti.
Slovenac godine
– Mene je bilo stid, vaš je list to objavio, zbog onog famoznog kominikea iz kojeg se videlo da Amerikanci od Slovenaca traže da budu zastavnici nove Evrope. A kaže predstavnik slovenačkog Ministarstva spoljnih poslova kako to nisu bila direktna naređenja niti uputstva. Pa, naravno, šta očekuju? Pa to se radi na jedan civilizovani način, a ne da Amerikanac dođe i kaže: Ovo je naređenje, uradi to i to. Ali, celi je taj dokumenat veoma depresivan, ne samo zbog uloge Slovenije, već iz njegovog tona vidi se stanje duha u Sloveniji. I ja sam veoma razočaran njim. Zato čovek koji je to dao u javnost treba da bude Slovenac godine, jer je najviše moguće uradio na tome da nas suoči sa našom realnošću. Meni ne smeta proamerička politika, ali je ono što me veoma brine to da se ta politika „fura” na nevidljivi način. Jer, to je bila odluka koja nigde nije bila eksplicirana, a radi se o temeljnoj geopolitičkoj orijentaciji.
Debalkanizacija Balkana
– Bilo bi dobro da se Balkan debalkanizuje, ne u smislu da postanemo civilizovani kao deo Evrope, jer mi smo već duhovno civilizovani, nego da i mi izgubimo malo taj balkanski kompleks. Moramo da se ponašamo kao jedan od ključnih kulturnih elemenata Evrope. Šta su sve Srbi dali Evropi... Nemojmo prihvatati dilemu: ili sluge Evrope ili ponosni Balkanci. Ponašajmo se kao ključni, sastavni deo Evrope. A šta hoće Evropa, to je velika tajna. Evropa očito ne zna šta hoće. Ide od čisto ekonomskog do nekog celog kulturno-civilizacijskog projekta. I stvari su otvorene, i uvek može nešto da se desi. Kao što je Mao Cedung kazao, a ja sam ipak stari levičar: „Nebo je u haosu, sve je u neredu, znači, situacija je odlična”. Jer, kad situacija nije raščišćena, onda je to vreme za one aktivne.
Anđelka Cvijić
Politika: 22.03.2008
No comments:
Post a Comment