"Zamalo da sam se zabavljao sa banjalucankom"

"Lijepe zene prolaze kroz grad" (Azra) i danas...

Dosao mi neki dan majstor za klimu da obavi redovni pregled. Uredno mi se najavio pola sata ranije, dosao svojim kombijem, izisao i poceo pricu o vremenu, kanadjanima, hokeju, vrstama klima uredjaja... Sve to, ali nikako da pocne svoj pregled, da bar donese alat... Jednu pricu ne zavrsava, zapocinje drugu. Ima prilican naglasak, veoma slican poljskom engleskom.

U pauzi koja nastade prilikom jednog od rijetkih udisaja, uspijem ga upitati da li je iz Poljske. On, ocigledno razocaran, rece da ga to svi pitaju a on to bas ne voli, jer je iz Srbije, iz Beograda. Tad ja napravim novu gresku i nastavim na nasem jeziku. To mu je samo olaksalo pricu. Vidim ja djavo odnio salu, pa kazem da moram nekud brzo ici. On samouvjerno kaze, ne brini stici ces ti! (Otkud on zna hocu li ja stici ili necu!) Trpim i dalje. Konacno on ode po alat. Ali pricu ne prekida. U jednom momentu, valjda da me odobrovolji i da i meni da malo prostora, upita me odakle sam ja. Ja sretan sto sam dosao do rijeci rekoh, iz Banjaluke.



Ovaj zadnji samoglasnik nije ni stigao zazvucati a on je vec imao novu pricu: " Znas, bre, da sam se ja jednom zamalo zabavljao s jednom banjalucaknom?"

"Kako to "zamalo zabavljao"?! Valjda si se zabavljao ili se nisi zabavljao. Nema tu "zamalo"..." uspijem ga prekinuti.

On se ne zbunjuje: "U Trstu, ugledam preko ulice lepu devojku. Pravo lepu. Mahnem joj, mahne i ona meni. Ja pretrcim ulicu, pitam je kako je, odakle je.

Ona kaze iz Banjaluke.

Ja se okrenim, mahnem joj i vratim se nazad na drugu stranu ulice!"

Sad ja vise ne zurim. Hocu cijelu pricu. Pitam:" A sto to? Jel' neki problem sto je iz Banjaluke?"

Kaze:" Ma da! Ko ce bre da se zaje..va. Znas ti kol'ko je bre Banjaluka daleko?!"

Ja razrogacio oci. Ne vjerujem ni svojim usima ni ocima.

Da sam rekao da sam iz Sarajeva, on bi se sigurno ZAMALO zabaljao i sa sarajkom. Ja suplje price! Supljeg li razovora!

Nisam imao sat na ruci pa ga uhvatim za ruku, pogledam na njegov sat i kazem: "Znas sta, ja sad zaista moram ici. ZAMALO cu zakasniti!"

On pokupi alat, zavrsi svoj zapisnik, dade mi, "svom zemljaku" (uh, sto volim kad mi neko kaze "zemljak"!), da ga potpisem i rastasmo se.

ZAMALO da prokuvam! Za nas Bosance kazu da smo glupi. Mozda i jesmo glupi, ali nikada ovako suplji i dosadni. Kad nemamo sta reci, mi radije cutimo a ne popunjavamo praznine jos praznijim pricama.

Uh....

(Opros'te sto generalisem! Znam da grijesim al' doslo mi tako - zamalo! Beogradjanin - s Moravu!)